Društvo predrasuda

Teško je, gotovo nemoguće, zamisliti Roma na mestu predsednika opštine, čak ni kao čelnika mesne zajednice. Idući po Srbiji, uzduž i popreko, video sam da su Romi osuđeni da žive paklenim životom, izloženi neprestano pretnjama i nasrtajima.

Jezikom nauke kazano, njihov položaj u Srbiji određen je njihovom etničkom pripadnošću, što su nedvosmisleno potvrdili i pojedini autori tekstova o Romima objavljenih ovih dana u „Politici”. Iz toga proističe takođe priznanje da je taj narod još uvek objekt sistematskog potiskivanja i ugnjetavanja i da se pomoću raznih metoda i mehanizama njegovi pripadnici isključuju i horizontalno i vertikalno iz društveno-ekonomskog i političkog života ove zemlje. Potom se na njih, kao u jednom mitu, navlači Persejeva maglena kapa i proglašavaju se nevidljivim!

Kao pripadnici etnoklase, oni koji su na dnu dna, osuđeni su da žive na smetlištima. Oni koji su uspeli da prekorače prag bede, zahvaljujući pre svega radu u inostranstvu, često su primorani da ropski trpe razne nepravde.

Pojedini moji prijatelji kao, na primer, preminuli Miladin Životić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, govorili su da, za razliku od mene, oni „nemaju hrabrosti” da se javno deklarišu kao Romi, što me je navelo da zaključim da je ovde lakše stvoriti besklasno društvo, nego zajednicu bez rasnih predrasuda. Osim toga, lično sam se uverio u ispravnost tvrdnje Žan-Pola Sartra, koji je u jednom svom eseju napisao da je antisemit (čitaj: anticiganist) potencijalni zločinac.

To je potvrđeno naročito tokom devedesetih godina, u doba plebiscitarne diktature, kada je crv koji je, izgleda, od davnina postojao u utrobi ovog društva, vođen duhom rasizma i nacionalizma stekao moć lakog i brzog prepoznavanja „jabuke” koja ne pripada „glavnom” nacionalnom stablu.

Ako Ustav Srbije ne predstavlja „idealno produženje postojećeg stanja”, već dužnost i obavezu države i njenih organa, onda se od odgovornih očekuje da za Rome, kao i za ostale nacionalne manjine, stvore uslove pod kojima mogu ostvarivati zagarantovana prava. Osim tih, očekuje se ostvarivanje i obaveza koje su preuzete ratifikacijom većeg broja međunarodnih i evropskih dokumenata o pravima nacionalnih manjina, kao i Dekade Roma, koja nije takoreći još započeta, iako je Srbija preuzela ulogu predsedavajućeg!

Konkretno kazano, to znači sledeće: romska naselja, naročito brojnija, moraju imati mesnu zajednicu i svoje predstavnike u opštinskoj vlasti bez obzira na rezultat izbora.

Od 1.222 romska naselja u Srbiji, ima ih na stotine u kojima živi po nekoliko hiljada Roma. Njima se mora omogućiti da imaju svoje predstavnike u organima vlasti, kao što je to slučaj u okolnim zemljama. (Recimo, gradonačelnik Skoplja bio je Rom, a danas je 33 Roma u ministarstvima, jedan ministar i zamenik ministra pravosuđa!) Imajući u vidu značaj obrazovanja u današnjem vremenu, neophodno je obezbediti nastavni kadar u osnovnim i srednjim školama, odnosno osnovati katedre za romologiju. (To je ostvareno u Francuskoj, Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Italiji…) U Rumuniji radi više od 3.000 romskih nastavnika; u Češkoj, Slovačkoj i Mađarskoj ima više romskih gimnazija; čak je u Vojvodini 36 škola u kojima su zaposleni romski nastavnici, ali u centralnoj Srbiji nema nijednog!

Gotovo da nema zemlje u Evropi u kojoj nema radio i TV emisija na romskom. U Skoplju postoje dve romske TV stanice, od kojih jedna emituje program u trajanju od 24 časa! Skupština Srbije odlučila je prošle godine da RTS uvede polučasovnu emisiju na jezicima nacionalnih manjina, ali ta emisija nije još pokrenuta!

U mnogim zemljama Evrope postoje sudski tumači za romski jezik, socijalni posrednici i medijatori za kulturu, opunomoćenici u organima uprave i policiji. U Srbiji se tokom 2006. i 2007. pripremao program za sudske tumače, ali njegova realizacija nije započeta.

„O, slobode, slobode nam dajte!”, poručio je Dragoljub Mićunović 1968, u vreme studentskih demonstracija.

„Drvo neslobode treba lomiti, lomiti, dok se ne polomi!”, poručio je Borislav Mihajlović Mihiz 1991. u martovskim demonstracijama.

Ja nemam šta da poručim. Samo molim da budemo ljudi i da izbrišemo nečovečne tragove sa lica ove naše zemlje.

Rajko Đurić

Profesor Evropskog centra za mir i razvoj Fakulteta UN u Beogradu