Радничка класа без ударне песнице

Када је покушала да докаже да је руководство проневерило новац предузећа, Злати Петровић, синдикалној активисткињи у „Београд филму”, нудили су мито, претили јој и распоредили је на друго радно место, тврди она. Пре него што је успела да се избори са недаћама, фирма је приватизована и она је, као и њене колеге, остала без посла пошто је нови власник убрзо продао објекте, као да су празне хале, за другу намену.

– Залагала сам се да потпишемо колективни уговор како би се смањиле велике разлике у платама између запослених у дирекцији и радника у биоскопима, који су без грејања и заштите од пљачкаша радили и ноћу и викендом и празником за бедне надокнаде – присећа се Петровићева.

Борба против неправде није била доминантан мотив за приступање синдикату док је држава још одвајала велике паре да би куповала социјални мир. И данас, када је власт престала да се умиљава радничкој класи, отприлике трећина чланова синдиката објашњава да је радничким организацијама приступила да се не би разликовала од осталих колега или како би јефтиније дошла до животних намирница, показује истраживање „Актери социјалног дијалога: капацитети и ставови запослених о транзицији и социјалном дијалогу” из децембра 2007. године.

– Синдикат ни у социјализму није представљао раднике него их је контролисао и обезбеђивао подобне кадрове. Када нас је захватила економска криза, нити је синдикална елита била вољна да се супротставља власти нити су радници подржавали предлоге за реформе. Оне који су покушавали да штрајкују, синдикат није штитио када су их растурали позивима на војне вежбе или дељењем отказа – каже Нада Новаковић, магистар социологије.

У деведесетим годинама, наспрам аутократског режима, нови синдикати су водили мање социјалну него политичку борбу али су и у томе имали слабог успеха. Масовни штрајкови, камоли генерални, нису могли успети јер је мноштво радника било расуто на принудним одморима.

– Много младих је отишло у иностранство и остало је недовољно високообразованих који би могли да изврше притисак. Већина радника била је свесна да их је пропадање државе онемогућило да стичу професионална знања неопходна за преживљавање у транзицији. Они радије стегну оно мало што имају него што ризикују да и то изгубе. Тако је остало до данас – оцењује Новаковићева.

Активних чланова у два највећа синдиката у Србији има између шест и 13 одсто, око 60 процената је пасивно али им је познато шта синдикат ради, док се остали придружују акцијама повремено. Више од половине њихових чланова је исувише заузето или нису ни заинтересовани за активности. Колико се озбиљно спремају за синдикалну борбу сведочи и што се чланови не противе када се штрајкачки фондови, како каже Новаковићева, користе за плаћање излета и летовања.

Без обзира на умртвљеност радника, број синдиката рапидно расте. Прошле године било их је регистровано 30.000 али се то не може приписати распаљивању борбеног жара.

– Запослени узимају приступнице неколико синдиката надајући се да ће од сваког извући ситне повластице. Тешко је утврдити колико синдикалаца има и зато што вођства преувеличавају број чланова – објашњава Новаковићева.

Забележени пораст броја запослених чланова синдиката не одсликава његову реалну снагу јер опада запосленост. Премда је донедавно отварано све више малих фирми, ни то није хранило реалну снагу синдиката јер у њима радничког организовања готово нема. Типичан српски газда новог кова не трпи да му се супротстављају они који од њега зависе, али прави проблем је што га ни закони, упозорава Новаковићева, не обавезују на обзирнији однос.

– Он мора са радницима да преговара али не и да потпише колективни уговор. Зато су радници препуштени вољи власника фирме и није чудно што је у приватизованим предузећима поведено свега пет одсто штрајкова који су избили у транзицији – наводи Новаковићева.

Ни велике синдикалне централе нису много помогле да буду потписани колективни грански уговори. Уместо да сарађују, они су се препирали око поделе имовине некад јединственог социјалистичког синдиката и политичких размимоилажења.

– Нема великих разлика у програмима синдиката. Они су недоречени и не нуде визију социјално одговорне државе. Узрок њихових размирица су материјална добра и политичке несугласице. За време Милошевића, на улице је излазила „Независност”, када су на власт дошле демократе, уличним методама је одједном постао склон Самостални синдикат – примећује Новаковићева.

Према свим параметрима, попут пружања правне помоћи и заштите, утицаја на власт и образовања радника, које су 2007. године испитивали мр Срећко Михаиловић, социолог, др Зоран Стојиљковић, политиколог, и Градимир Иванић, психолог, убедљиво је више чланова синдиката незадовољних његовим резултатима него оних који су га позитивно оценили. Између 15 и 38 одсто чланова три најутицајнија синдиката неповерљиво је према сопственим организацијама, још више према њиховим лидерима. Синдикати губе поверење и због гласина о коришћењу организације за лично напредовање и богаћење.

– Безмало сви припадници синдикалних елита са којима сам разговарала напредовали су и у организацији и на послу. Само један је добио отказ – каже Новаковићева.

Злата Петровић није добила отказ али је искусила колико вешто послодавци примењују стратегију „завади па владај”. Када се уверило да је Петровићева тврд орах, руководство „Београд филма” је преко ноћи основало нови синдикат.

– Притиснути претњама и заведени обећањима, радници су се приклонили синдикату шефова. Потписали су колективни уговор по вољи директорке – објашњава Петровићева.

И синдикати у великим јавним предузећима, за које се верује да једини још имају стварну снагу због бројности и зато што сви грађани зависе од њиховог рада, подложни су манипулацијама.

– Радничка класа ни у Југославији није била јединствена, увек су запослени у великим друштвеним предузећима били повлашћени по зарадама и нису се освртали на колеге у мањим фирмама који су радили исте послове за много мање надокнаде. Данас се та предузећа реструктурирају, одвајају се мање профитабилни делови и радници који остану у њима губе подршку срећнијих другова – истиче Новаковићева.

Аутори истраживања из 2007. године за перспективу синдиката кажу: „Данашњи синдикати нису државни јер их држава неће, нису ни партијски јер синдикате мање-више неће ни партије. Синдикатима ништа друго не преостаје него да постану и остану раднички”. Они додају и да су радници „незадовољни постојећим синдикатима и њиховим (не)радом”. Петровићева је једна од оних који су изгубили поверење у синдикате али не и у синдикализам.

– Разочарана сам у чланове синдиката јер су лаковерни и поткупљиви. Веру у радничку солидарност ипак нисам изгубила. Да би радници били храбрији и одлучнији неопходно им је законом дати већа права – сматра Петровићева.

Далиборка Мучибабић
Владимир Вукасовић