За шаку сигурности

Пре равно 160 година, Маркс и Енгелс су на почетку "Манифеста Комунистичке партије" констатовали да баук комунизма кружи Европом! Данас, 160 година касније, могли бисмо са великом поузданошћу да констатујемо како баук неолиберализма кружи светом! Пре 160 година, творци поменутог манифеста приказали су у једној реченици сву бојазан оновремених поседника капитала од револуционарног врења пролетаријата и стварања социјалне државе "одоздо". Данас, међутим, (пост)модерни пролетери на својој кожи осећају нимало пријатне ефекте неолибералног разарања социјалне државе "одозго".

Шта се заправо догодило у сто шездесет година дугом интермецу? Између осталог, догодило се то да је пројекат стварања социјалне државе "одоздо", започет на Западу отприлике у време "Манифеста", прекинут средином 70-их година прошлог века. Наиме, након велике социјалне и (контра)културне револуције из 60-их година 20. века, дошло је до својеврсног "контрареволуционарног" удара тзв. нове деснице током 80-их година. Реганизам у САД и тачеризам у Великој Британији отпочели су (готово симултано) процес демонтирања социјалне "државе благостања". Поједностављено (и сликовито) речено, на развалинама социјалне "државе благостања" изникло је стабло сачињено од испреплетаних неоконзервативних и неолибералних грана!

Данас велика већина људи на свету живи у леденој сенци коју прави густа крошња овог, по многима, јанусовског дрвета! Треба ли посебно наглашавати чињеницу да је данас некако најхладније управо големој армији (пост)модерних пролетера који су захваћени неолибералним пројектом флексибилизације рада! С тим у вези, треба рећи да националне владе углавном следе препоруке наднационалних институција (попут ММФ-а) и стварају услове за несметану циркулацију и оплодњу глобалног капитала.

Једна од најважнијих неолибералних мера коју националне владе спроводе (или толеришу) јесте управо флексибилизација радног процеса. Ова мера, коју многи експерти позитивно оцењују и сматрају неизбежном последицом закономерног кретања капитала, довела је до појаве глобалног феномена који је евидентан у готово сваком планетарном кутку. Реч је о феномену несигурног радног места. Индикативно је да се овај феномен појављује истовремено с експанзијом нове деснице 80-их година прошлог века, што је потврдило истраживање које је у Великој Британији 1999. године спровела Фондација Џозеф Раунтриј. Те године је, што је поменуто истраживање и показало, забележена највиша тачка несигурности радног места после Другог светског рата!

Укратко, флексибилизација рада подразумева да људи раде дуже за исту или нижу плату, најчешће на основу привремено склопљеног уговора који се по потреби продужава, али се веома лако и раскида. Запослени стрепе да ли ће уопште задржати радно место, док се незапослени (чији број готово свуда расте) питају да ли ће их уопште снаћи адекватно запослење! Ово даље води ерозији карактера (Сенет), као и новим облицима зависности и потчињавања (Бурдије) – подједнако у Француској, Мађарској, Србији или Мексику! Наведене нуспојаве истовремено погађају раднике запослене у приватним предузећима, али и државне службенике. У вези са последњом поменутом категоријом треба рећи да флексибилност подразумева редукцију радних места и примања управо у секторима који се финансирају из државног буџета, попут образовања (проблеми са примањима) или државне администрације (проблеми са примањима и смањењем радних места). Отуда талас штрајкова широм Европе али и код нас.

Нема сумње да (пост)модерни пролетери широм Европе изражавају недвосмислени протест против флексибилизације рада! Да ли ће крајњи резултат овог оправданог негодовања бити освајање више сигурности испод неолибералног дебла зависиће пре свега од степена протестне флексибилности света рада али и од евентуалне стратешке нефлексибилности света капитала. Ипак, поставља се питање да ли ће локални француски протест успети да иницира глобалне промене у правцу побољшања социјалне сигурности. Два су могућа сценарија: или је дебло сувише чврсто а тестере сувише тупе, или је клупко неконформизма почело да се одмотава!

социолог