ТУРИСТИ И ДРУГИ АВАНТУРИСТИ

Пре годину дана, после проглашења независности Косова, власти су у соцреалистичком маниру аутобусима у Београд довозиле рентадемонстранте који су у ритму Цеце Национале жучно клицали против крађе националне колевке.

Овог априла, аутобуси су поново били актуелни. Превозили су српске туристе на нову туристичку дестинацију звану Косово! Не Бориса Тадића, он је у Велике Дечане ишао хеликоптером, већ праве туристе који су путовали у полицијској пратњи.

Вест о туристима-авантуристима, јер такав третман ваљда треба да имају код туроператера, подсетила ме је на групу Британаца који су недавно обилазили запаљиви Ирак.

Подсетила ме је, још упечатљивије, на реалности у времену када је косовски проблем пребачен Међународном суду правде (МСП) у Хагу.

Ако је Косово Србија, што је мантра коју уз чегртаљке илузионизма врте овдашње патриоте а понављају они који се плаше да кажу да је цар го, зашто је онда ударна вест с прве стране да су српски туристи обилазили српску земљу?

Зар је вест када Крагујевчани оду на Палић или деца вршачке гимназије посете Копаоник? Наравно да није. Али јесте одлазак у „Јужну српску покрајину”, што ми неодољиво звучи као официјелни назив друге земље.

Суочени смо, додуше подсвесно, с вешћу која признаје реалност да Србија више нема Косово. Признаје, али не прихвата. Нити ће ту чињеницу прихватити, понављају и проевропски политичари од којих се не би очекивао такав тамјаном заслађен романтичарски занос према прошлости.

Ни ова власт, стичем утисак, нема стратегију шта да се ради када је реч о Косову. Страхује од повратка оне политичке опције којој је певала Цеца, али не жели да преузме одговорност за неки нови рационални приступ.

Држава је осуђена да лута. Под изговором да сваки контакт води признавању Косова, одбијају се директни технички преговори с Приштином.

Иако не жели да то тако буде, Београд фактички диже руке од Косова и показује да је неспособан да управља мањинама. Игноришући директан дијалог с представницима косовских институција, на који се још 2003. обавезала пред Саветом безбедности, Србија се одриче и дела имовине на Косову која јој припада.

У међувремену се, дипломатски успешно, Београд изборио да поступак за оцену законитости једнострано проглашене независности Косова буде послат Међународном суду.

Сада Београд, дипломатски траљаво, истрчава пред руду. Иако уверен да је „сасвим хипотетично” да се суд изјасни друкчије од онога што је став Србије, Београд је пожурио да саопшти да, какве год околности биле, Србија никада и „ни по коју цену” неће признати самопроглашену независност у Приштини.

Изгледа да се понашамо по оној: постоје само два мишљења – моје и погрешно. Ако сам добро разумео, уколико Хаг пресуди противно нашим очекивањима, ми такву пресуду нећемо прихватити, не барем у пракси.

Зашто смо онда по свету толико агитовали да се закаже хашко рочиште? Да бисмо себе, могуће је, довели у неделикатну позицију да мишљење суда одбацимо ако нам не буде одговарало? Међународно право јесте на страни Србије, али колико ће то уопште утицати на стање на терену?

У почетку сам мислио да је циљ ангажмана око суда у Хагу двоструко мотивисана куповина времена. Прво, да се успори или закочи (иреверзибилан – прим. аутора) процес признавања Косова. Друго, да се Косово, као тема без које није могло да се живи у Коштуничино време, пребаци најуваженијој светској институцији међународног права како бисмо се током две-три године до коначне хашке одлуке посветили неким другим проблемима, којих је сијасет.

Испада да, посебно што се другог мотива тиче, није тако. Док су Срби на Косову подељени, Косово је и даље високо пласирано на агенди власти. Да све буде необичније, мање захваљујући коалиционом партнеру од кога би се то очекивало – социјалиста, а више због инсистирања демократа.

Крешендо таквог ангажмана је најава да Београд неће прихватити мишљење трибунала у Хагу уколико буде ишло у корист српске штете.

Чему та брзина сумње која неодољиво подсећа на начин на који је дочекано именовање Мартија Ахтисарија за косовског емисара УН? Чему априорно изјашњавање?

Док шефови дипломатија држава које одбијају да признају Косово изражавају уверење да ће судије МСП-а поштовати међународно право, Београд отворено понавља да жели да се у процес укључи што више земаља – како би се смањила могућност да државе које подржавају Косово врше притисак на суд.

Притисци? Наравно да знамо шта је висока политика, али не мислим да је уважене судије упутно подсећати на закулисне радње. Шта они могу да мисле када прочитају да Србију и не занима њихова одлука – ако јој не буде по вољи – и да Београд страхује да ће бити поткупљени?

Да ли је ово наставак саге о теоријама завере оних који су говорили о проглашењу „НАТО државе”? Ова власт, ако жели да се одмакне од претходне, а требало би, мора да се присети да су теоретичари завере доживели пораз на дипломатском плану јер је у Савету безбедности избегнуто гласање о Косову па је изостао „историјски руски вето” у који су толико веровали. Београд тада није успео да разбије „опасне заблуде” у делу међународне заједнице.

Ако Србија каже да не би прихватила саветодавно мишљење МСП-а да је косовска независност легална, онда тиме унапред аболира другу страну. Земље које подржавају независност неће – у случају да МСП ту независност оцени као нелегалну – имати икакву политичку или моралну обавезу.

За сада, и у Београду и у Приштини су оптимисти. Брзањем Београда да каже шта ће радити ако-буде-што-бити-не-сме, смањују се српске шансе. И повећавају косовске.