Немачка лови сваки дашак ветра

Од нашег специјалног извештача
Хановер – Случајан путник, намерник, свеједно, само по два детаља може да примети да је из Чешке прешао у Немачку – по пиштању мобилних телефона, који траже нову мрежу и по – ветрењачама. Не оним које су пре више векова прославиле Холандију, мељући пшеницу, већ овим новим – трокраким витлима која праве струју. Нема иоле већег брда или превоја на којима их нема. Бар по неколико. На неким местима и по десетак. Неке мирују, док се друге лагано врте окрећући главу лево-десно тражећи најбољи угао струјања ваздуха. И све тако од чешке границе, поред Дрездена, Магдебурга, Лајпцига... до Хановера.

Око њих, на пољима уређенијим од сваког нашег парка, никог живог. Оне и ветар. Разликују се по дебљини и висини стубова, али и величини главе на чијем се челу врте три крила.

Тек на сајму сајмова у Хановеру (HannoverMesse) од проф. др Егберта Бакеа дознајемо да од величине главе, дебљине стуба, али и његове висине зависе многе техничке карактеристике сваке ветрењаче. Снага им се креће од два до пет мегавата, а у последње време праве се и од шест. Колико их је?

Одговор на то питање Баке није знао. То, коначно, и није много важно. Много битније је да Немачка у овом часу од ухваћеног ветра прави око 24.000 мегавата. Тек десет одсто укупне инсталисане снаге своје моћне електропривреде. Тиме, наравно, Немци нису задовољни.

План им је да до 2020. од укупно произведене електричне енергије бар половина буде из обновљивих извора – ветра, воде, сунца или снаге морских таласа. Шта год било. Само да не „мирише” на угаљ, гас, нафту или атоме. Циљ је да од те половине најмање половина, дакле 25 процентних поена, буде од снаге ветра. И још један детаљ – да од те четвртине 19 процентних поена ветровите струје буде с копна, а осталих шест „ухваћено” на мору.

И Немачка, као озбиљна и велика држава која ништа не препушта случају, има дугорочан план о развоју своје електропривреде, али и стратегију енергетске будућности. Шта то значи, питамо професора Бакеа. Да ли су донети прописи о томе шта се жели, с тачним обавезама и подстицајним мерама. Ветрењаче не прави држава. Она је рекла шта јој треба. Свако ко за то нађе интерес и има пара – широко му поље. Приватници, појединци, акционари, задругари... Заједничко је само једно – морају се поштовати прописана правила.

Кажемо професору да је Србија мала, истина, ветровита земља, али да нема ниједну електроенергетску ветрењачу у комерцијалној употреби. Да прави струју, рецимо, за власника, а да вишкове испоручује у мрежу велике електропривреде. Професор нас теши изјавом да нисмо много закаснили, јер се та технологија брзо развија и да јој цена пада. Шта треба да учинимо? Који је први потез у том послу?

– Најпре морате да имате поуздане податке о ветровима и њиховој снази. Да се направи нека врста катастра ветрова. Свуда и по целој земљи. Ни то није лак и краткорочан задатак – упозорава Баке и додаје да је „остало ствар политичке воље!”

На наше изненађење шта имају с тим политичари, саговорник развејава све дилеме – држава вољу своје политике мора да преточи у законе и пратеће прописе. Енергетика, а посебно она која будућност значи, не може и не сме да почива на ничијој вољи. То је ствар државе, а она ту вољу мора да усмери ка општем добру. И?

Мора се за све, па и за те послове имати – пара. Држава ће финансирати прављење мапа и одредити најповољније локације, али она неће „садити” своје стубове. То ће радити они који су заинтересовани за те послове. Шта још држава чини?

Осим тога што је поставила сва правила игре, држава је због дугорочног интереса и електроенергетске сигурности и стабилности обећала да ће сваком ко на ветар произведе и у мрежу унесе бар киловат-час исплатити десет евроценти бонуса. Шта то значи? На сваки киловат-сат који произведе ветрењача, а који увећава конзум укупне немачке електропривреде, уз економску цену, која важи за све произвођаче (хидро, термо или нуклеарне централе), она власнику ветрењаче додаје још и десет евроценти. Подстиче их да се тиме баве и да увећају капацитете тог вида обновљиве енергије.

Има ли ограничења за електроветрењаче, осим када нема струјања ваздуха? Проблем су, објашњава Баке, само ветрови орканске снаге. Тада се и ветрењаче искључују. Пошто се, међутим, праве доста поуздане и добре карте „историје ветрова”, тачно се зна или може претпоставити где су такви удари могући. Зато су неки стубови краћи а дебљи, а други виши а тањи. И тиме се доскаче хировима природе.

Баке, на крају, каже да немачка држава највиши бонус даје онима који се озбиљније баве производњом струје од сунчеве енергије. Таквима за сваки испоручени киловат-сат уз комерцијалну цену додаје се чак 39 евроценти. Конкурс је стално отворен, а тиме и изазов струци, науци и инвеститорима да се у томе окушају.

Ветар за сада, уверили смо се, и овог пролећа „не забушава”.

-----------------------------------------------------------

Зашто три крила

Све ветрењаче које смо широм Немачке видели имале су по три крила. Да ли је то неко правило?, питали смо професора Бакеа.

– Није правило – каже. – У почетку су се ветрењаче правиле са два крила. Показало се да то није добро. Окретале су се много брзо и пропуштале пуно ветра кроз себе. Ни са дупло више крила није било среће – биле су споре и трпеле су велике отпор. Три је права мера. Бар за сада.

Слободан Костић