Банкроти, пуцњи и вируси

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, маја – Узор у комшилуку постала је 90-годишњакиња, која не скида – рукавице. Иако су јој се многи чудили што их носи „и кад им време није”, све је више оних који мисле да треба, макар симболично, применити њен начин заштите од додира.

Чињенице говоре да једни према другима треба да се опходимо „у рукавицама”, то јест уз мере предострожности – сугерише познаник. До таквог закључка дошао је, наставља иронично, увиђањем да се појавила нова врста „бермудског троугла” (као синонима тајанствених нестајања људи и добара) – учесталих оружаних обрачуна међу ближњима, кошмаризације финансија где је био „концентрат” поверења у систем, и ширења „свињског грипа” из јужног, мексичког, врло комуникативног суседства.

Ланчани удари

Американци улажу ванредне напоре да одмере те различите опасности. У делу јавности појавиле су се и слутње да ланчани удари „паклене тројке” можда нису само пука коинциденција. Чују се, наравно, и „теорија завере” и изрека „несрећа не долази сама”…

Евентуалну злосрећну везу између пуцњева, банкрота и вируса истражују и стручњаци. Нису ли те трауме саставни делови јединственог кризног синдрома – питање је на које одговарају одречно, иако примећују да су „грознице” плануле у јединственим условима, ослабљених личног и колективног имунитета.

Нота јединствености осећа се и код политичара. „Само без панике” – поручују, уз објашњења да се ради само о нежељеним случајевима, а не о крхкости система.

Новинари су регистровали, међутим, низ „спојева међу неспојивостима”. На пример, да су починиоци три последња масакра – у седмострукој серији масовних убистава, која су овог пролећа однела више од 50 живота – били мушкарци који су запали у велике дугове или остали без посла, у садашњим тржишним бурама.

Мада не мисле да су економске муке једини повод појединцима да сада учестало дижу руку на друге и себе, двојица специјалиста с бостонског Универзитета Нортистерн дају и дијагнозу о специфичној повезаности немилости. „Ви сте мене отпустили с посла па ћу и ја друге да отпустим из живота” – логика је коју код масовних убица налази професор Џејмс Алан Фокс. Његов колега криминолог Џек Левин открива, такође „Балтимор сану”, и да је могућни мотив недавним ликвидаторима сопствених породица – „перверзни осећај алтруизма”, да су, наиме, убили супруге, децу и себе, да би били „лишени овоземаљских мука и обновили заједништво на оном свету”. „Не памтимо ишта слично” – изјавила је „Њујорк посту” Кристен Ранд из вашингтонског Удружења за сузбијање насиља. Она верује да су „економске недаће најчешћи мотив истребљивања сопствених породица”.

Већину Американаца економске муке зближавају – показују друга истраживања. Ипак, осетно се повећао број апела организацијама за помоћ угроженима кризом.

Продужавање поремећаја у финансијским системима САД, западне Европе и широм света опасније је и по људски живот од мексичког грипа – сматра Сајмон Џонсон, утицајни економиста који је у тој струци био, до прошлог лета, шеф тима у Међународном монетарном фонду (ММФ). У блогу „Њујорк тајмса” тврди да је медицина „много више напредовала” – у спречавању криза – од економије, после катастрофа на њиховим пољима у првој половини прошлог века (шпански грип и Велика депресија).

У опсежном поређењу он, уз остало, својој струци замера што, за разлику од лекара, није предано упозоравала на ризике по здравље (економско) нације, да смо „сви рањиви и да треба да будемо опрезни”. Њени представници су, такође, истрајно уверавали да готово све могу да „држе под контролом” што је демантовано садашњом „финансијском епидемијом”.

А која је, по учесталим другим стручним налазима, посредно однела много више живота (не само масовним убиствима, него још масовнијим „невидљивим” уништавањем егзистенције) од неких глобалних зараза, у медицинском смислу, новијег доба.

Демаскирање наслеђа

Хроничари подсећају и да је садашња узбуна овде због ширења мексичког грипа – доказ да постоје мањкавости у америчким здравственим и безбедносним службама. У оба случаја, кажу, показало се да још нема довољно превентиве – ни у облику вакцине, ни у виду мера против „биолошког напада”, какав се као могућност „одавно узима у обзир” а нарочито после терористичких атентата 11. септембра 2001. отетим путничким авионима. Запостављеност јавних здравствених служби приписује се, уједно, застрањивањима претходне администрације у финансирању (с ванредним посвећивањима ратовањима и вери у „саморегулацију тржишта”), која су допринела садашњој економској рецесији, па онда и психичкој депресији с повећаним склоностима за сејање смрти по околини.

Ситуација, са испреплетаним драмама, има и другу страну. Страх од мексичког грипа (овде преименованог, после протеста одгајивача крмади, у грип H1N1) потиснуо је, донекле, бриге због економске кризе. И упутио грађанство да преко уста и носа намакне маске које, као и на почетку написа поменуте рукавице, смањују опасност од заразе у непосредним контактима.

Невољама тиме, ипак, није крај. Сличне реквизите традиционално користе и разбојници. Док влада новог председника Барака Обаме настоји да демаскира слабе стране заоставштине претходника и да носиоцима старог курса „баци рукавицу у лице”…

Момчило Пантелић