Сув дол крај водопада

Дуга је, необична и сурова историја ове српске светиње, смештене недалеко од границе према Бугарској. Иако су подаци о настанку Богородичиног манастира, како Суводол често називају, веома скромни, зна се да је настао још у 11. веку, између 1004. и 1008. године, када је Византија освојила Видинску област. О том времену говоре записи путописца Сопиенса дон Шопа, а и неки сачувани споменици. Већ крајем истог века цркву су срушили Кумани, а њеном затирању допринела су и нека друга лутајућа племена.

Према предању, цркву је обновио краљ Милутин, да би коначни облик добила у време кнеза Лазара. О том периоду нема писаних података. Сачуван је само Маринков јеванђелистар, с краја 14. века, који је са још неколико докумената поклоњен Српској краљевској академији. И о каснијим периодима подаци су веома скромни. Остао је запис Јосифа Панчића – који је са својим лицејцима боравио у Суводолу 1863. године – да је манастир обновљен у потпуности и црква живописана 1645. године. Све архиве овог манастира уништене су у ратовима: стара за време српско-турског, а нова у време сукоба са Бугарима.

На месту где је била стара црква подигнута је нова, освећена 1869. године. Том приликом, према сведочењу учесника овог чина, епископ Евгеније уградио је у олтар делић моштију светог Пантелејмона, па се од тада говори о исцелитељској моћи овог места, а посебно „свете воде“, која и данас тече из чесме, у порти манастира. Народ говори да ова вода помаже оболелима „од стра', од живци, падајућу болес', од главобоље и туберкулозе, а добра је и за вид“.

У манастирским књигама је записано да је ово место походио и краљ Александар Обреновић и помолио се за здравље народа, али и будуће супруге Драге Машин.

Да су овде била велика страдања свештенства и народа, говоре записи о откопаним костима, којих је било „на сваком месту” и које су проналажене при зидању нове цркве. И данас из затворених пећина на планинским странама, у време великих киша и топљења снега, вода избацује људске кости, које се потом сахрањују. У време бугарске окупације 1917. године, убијено је 82 свештеника из Тимочке крајине, од којих су два била из Суводола.

Током Другог светског рата манастир је био на удару окупационих власти, а по његовом завршетку, у оквиру аграрне реформе, одузета му је сва имовина. Тако је ова светиња остала и без монаха и без својих добара. Манастир је поново оживео када су у њега дошле монахиње из Босне и сремских манастира. Од тада па до данас, Суводол је женски манастир.

Многи путописци и посетиоци говоре о лепоти манастира и његове околине. Сви помињу удолину између планинских врхова, мали водопад и Селачку реку, а највернији би био опис који говори да је „манастир озидан на једном заравњаку, који је усечен у северни бок планине“. Нико није објаснио зашто се зове Суводол, када је ово једно од места најбогатијих водом у овом крају. До њега се стиже пошто се са пута који од Зајечара води према Књажевцу скрене код места Мали Извор. После села Селачка, кривудави пут води кроз живописне пределе право до манастира који се, окружен зеленилом, примети тек када се дође до улаза у манастирску порту.