Завереници у акцији

Преврат 1903. године, у коме је завереничка група од двадесет осам официра убила краља Александра Обреновића и краљицу Драгу, у широком кругу националних револуционара учврстила је уверење о предностима конспиративног рада и остварљивости постављених циљева кроз деловање тајних удружења.

Ишла су томе на руку и збивања у ширем окружењу, нека врста политичке моде, испољавана у актима индивидуалног терора и атентатима на значајне личности с краја прошлог и почетка овог века.

Набројаћемо овде те случајеве у периоду од 1894. до 1914. године, до пред Први светски рат, онако како их је систематизовао Владимир Дедијер.

Као жртве политичких атентата убијени су:

Председник Француске Карно (1894), председник бугарске владе Стамболов (1895), индијски низам Ул-Мулк (1895), персијски шах Наср-ал-Дин (1896), председник Уругваја Борда исте године, председник шпанске владе Кановас (1897), председник Гватемале Бариос, аустријска царица Елизабета и председник Доминика Еро (сви 1898), италијански парламентарац Палермо (1899), британски конзул у Боливији Лајал и италијански краљ Умберто (1900), руски министар Богољепов и амерички председник Мекинли (1901), руски министар Сипјагин (1902), краљ Александар и краљица Драга, као и руски гувернер Богданович (1903), гувернер Финске генерал Бобриков, руски министар Плеве и гувернер Кавказа Богославски (1904), фински сенатор Јонсон, велики кнез Сергеј, шеф московске полиције Шувалов, председник грчке владе Делијан, курландски функционер Хенингс и јеврејски члан Думе Херцштајн (сви 1905), московски гроф Игњатијев и шеф петроградске полиције Лауниц (1906), гувернер Варшаве Лијарпарски, бугарски председник владе Петков, амерички гувернер Штојненберг и председник персијске владе Амин-султан (сви 1907), португалски краљ Карлос и престолонаследник Луј Филип, гувернер Галиције Потоцки, британски функционер у Африци Скот и британски агент у Индији Госаин (сви 1908), британски државни тужилац у Бенгалу Бизуаз, ђурђијански принц Дижаваков, албански политичар Фени и јапански принц Ито (сви 1909), председник египатске владе Бутрус-паша Гали (1910), председник руске владе Столипин и председник Доминиканске Републике Касасерес (1911), председник шпанске владе Мендес и гувернер Самоса Копасис (1912), председник Мексика Мадеро, аустријски социјалиста Шумајер, грчки краљ Ђорђе и командант турске војске Назим-паша (1913), као и престолонаследник Аустро-Угарске Фрања Фердинанд (1914).

Последње политичко убиство из овога низа извршили су младобосанци, Гаврило Принцип и другови, који су у околностима забране слободног изражавања политичке воље, организовани у тајну организацију, одржавали везе са сличним револуционарним омладинским удружењима у Хрватској, Славонији, Далмацији, као и са анархистичким групама у Италији.

И раније и потом у атентатима су летеле главе императора, царева и краљева, председника држава, лордова, револуционарних и народних вођа.

Пример САД говори да су атентати били извршени на сваког петог америчког председника, а њих четворица су убијени. Колико је пута из САД покушан атентат на Фидела Кастра тешко је утврдити.

Из историје Ватикана зна се за 19 атентата на папе, а у више наврата мета је био папа Јован Павле Други, мада је најпознатији атентат који је на њега извршио Али Агџа 1981. године.

На Адолфа Хитлера су покушана 42 атентата и из сваког је извукао живу главу.

После 1945. убијени су: Махтма Ганди, Соломон Бандаранаике, Џон Кенеди, Малколм Икс, Мартин Лутер Кинг, Роберт Кенеди, краљ Фејсал, Анвар ел-Садат, Индира Ганди, Улоф Палме, Раџив Ганди, Јицак Рабин, Ана Линд, Беназир Буто...

Покушаје атентата су преживели Хари Труман, Гамал Абдел Насер, Шарл де Гол, Роналд Реган, Маргарета Тачер, Жак Ширак, Киро Глигоров, такође и Јосип Броз Тито.

Наведена имена угледника са свих континената, страдалих у политичким атентатима, уверљиво сведоче да коришћење таквог средства није неки овдашњи, локални специјалитет.

Уосталом, Хомер је у „Одисеји” дао први опис једног атентата, оног на микенског краља Агамемнона, што ће рећи да су можда у праву они који тврде да ће атентата бити док је владара и вођа.

Сл. К.