Храброст за извоз

Ватерполисти Партизана нису препливали четвртфинале Евролиге и због тога је њихов тренер Дејан Удовичић поднео оставку. Његов тим је у Београду победио Југ с 9:7, а у Дубровнику изгубио с 11:7 и сан о повратку на европски трон, на коме није био од 1976, покушаће да преточи у јаву с другим стручњаком.

Када је пре десет година преузео први тим „црно-бели” нису могли ни да сањају о Евролиги. У нашем ватерполу је владао Бечеј, чија се моћ заснивала на обилној подршци привредног гиганта „Сојавита”. Ускоро је живот однео у заборав моћни бечејски клуб, који је, ипак, стигао да се упише међу европске прваке.

Место Бечејаца у српско-црногорском ватерполу је преузео Јадран из Херцег Новог. Партизан је у међувремену распродао цео први тим, састављен од играча који су тек закорачили међу пунолетне, а били су изузетно даровити.

Дејан Удовичић је као млад тренер наставио да ради с још млађим првотимцима. У вероватно најтежим околностима за неки клуб, кад остане без конкуренције у својој лиги (Црна Гора се одвојила од Србије) и са играчима који би у нормалним околностима били пресрећни да буду и на клупи за резерве, почео је повратак Партизана у европски врх.

„Црно-бели” су се 2005. изборили да играју у Евролиги и од тада су стално међу оним клубовима који се боре за европско ватерполо благо. Те прве сезоне су стигли до четвртфинала, где им се испречио Југ, који је тада и постао европски првак.

Наредне сезоне је Партизан начинио чудо невиђено. Са својом децом, без иоле звучнијег појачања, био је трећи у Европи. У полуфиналу, у Милану, његов тим је платио данак неискуству, па је од Југа испао на пенале.

Прошле године је у четвртфиналу поклекао, такође на пенале, од загребачке Младости. Ове је поново Југ био непрелазна препрека и опет реванш није био у Београду.

После тога је Дејан Удовичић одлучио да преузме одговорност на себе и препусти неком другом Партизан, своју другу кућу. Он је ту, са својим братом близанцем Дарком, „пропливао”, ту постао и јуниорски репрезентативац, па првотимац, потом и капитен клуба, а ту је и почео да се бави тренерским послом.

С јуниорском репрезентацијом СЦГ је освојио све што постоји, а онда је показао да има храбрости и за извоз. Преузео је самосталну репрезентацију Србије и то уочи Европског првенства у Београду. Имао је у тиму велике играче, али и великог противника – Мађарску. Златна медаља на Ташмајдану је била очекивана, а да је исход био другачији вероватно би му била прилепљена етикета: није дорастао задатку.

С репрезентацијом је још освојио четврто место на свету 2007, па прошле године друго у Европи и треће на Олимпијским играма.

Сада је испољио храброст плативши добровољно цех за неостварене амбиције Партизана. Можда ће му се на Светском првенству у јулу у Риму то вратити с каматом, мада је у репрезентацији ситуација као у Партизану пре неколико година: екипа је из темеља подмлађена. Као њен главни циљ Удовичић је одредио олимпијско злато у Лондону 2012.