Платно из Пакистана, а плате из Београда

Нови Пазар – Празне хале великих текстилних погона, уништена фабрика за производњу обуће, стотину базена без воде и рибе у једном од највећих рибњака у Европи... И, полупразне кафечајнице, ћевабџинице, а више продаваца него купаца на некада познатој новопазарској пијаци јесте данашња слика економских и социјалних прилика у Новом Пазару. На ту велику промену, у односу на минуле године предузетничког процвата, пажњу политичара и јавности скренуо је, нажалост, недавни драстичан потез Зорана Булатовића, штрајкачког вође текстилних радника, који је у егзистенцијалном очају сам себи одсекао мали прст. И, мало ко је веровао да ће тако радикалан и ултимативни захтев радника према Београду, у смислу исплате заосталих зарада или даљег самоповређивања штрајкача, кренути баш из града чији су грађани традиционално предузетничког духа, сналажљивости и жилавости. – Нови Пазар је очигледан пример, „системске грешке“ – тврди за „Политику“ Рамиз Паљевац, начелник градског одељења за привреду – због погрешне политике приватизације и погубне подршке економским променама које су водиле у суноврат. Паљевац то објашњава чињеницама да су Новопазарци у најтежим ратним временима и у периоду санкција могли да путују, послују, били посебно пословно активни у области текстилне и обућарске индустрије. Овде је у том периоду подигнуто много прерађивачких погона, а онда је дошло до смањења потражње, губитка тржишта...– Само је 120 регистрованих погона за прераду џинса са око 12.000 запослених и укупним капацитетом прераде око 20 милиона метара тог платна годишње. Оно се, нажалост, увози из Турске, Грчке, Пакистана... Потпуно је од државе игнорисан програм за производњу џинса који смо предложили крајем деведесетих и поново 2006. године баш за фабрику у којој се десио овај немио случај. Но, људима из Агенције за приватизацију и надлежног министарства било је најважније да се фирма прода... Тако је пре годину дана, такорећи, у старо гвожђе продата модерна предионица и сада – фабрика не ради. Уместо да се џинс ту производи он се увози и Србија губи око 70 милиона евра годишње. Џаба и што ових дана имамо понуду од приватне фирме „Ематекс“ да се у поменутој фабрици тка око 50.000 метара платна за пелене месечно које се увози... кад је неко одлучио да се фабрика затвори и опустоши – тврди Паљевац.  

Он наводи још низ сличних примера, попут брзоплетог увођења појединих предузећа у стечајни поступак који, ево, траје годинама као у некада узорној фирми „Војин Поповић“. – Седам година траје стечај у „Војину Поповићу“ који поседује рибњак међу највећима у Европи, са годишњим капацитетом од око 1,5 милиона килограма рибе. Тамо је 108 базена свих тих година празно, не ради ни фабрика за прераду, а Србија годишње троши 90 милиона долара за увоз рибе и рибљих прерађевина из Вијетнама и других далеких земаља...

О погрешној приватизацији у неколико већих друштвених предузећа и игнорисању наставка производње говорио нам је и Вујица Тиосављевић, заменик градоначелника Новог Пазара.– То је један од разлога садашње незапослености око 20.000 радно способних становника. Социјалних протеста није било раније јер се имовина предузећа продавала на парче, радницима су исплаћиване мрвице а они су и били задовољни, будући да не раде а понешто примају и могу се приватно помало овајдити. И, тако је време пролазило, сада нико не тражи повраћај узурпиране имовине, покретање фабрика. Тражи се од државе и Влада што је обећала мора да испуни, али само ослонац на државу и очекивања социјале није будућност... каже Тиосављевић.

Незадовољство државном политиком, нарочито у периодима приватизације, изражава и Сафет Крлић, власник приватне конфекцијске фабрике „Касаба“.– Намера државе је била да се гради капитализам, па су овде друштвене фирме пуштене низ воду, да пропадну, како би их неко што јефтиније купио – објашњава Крлић и додаје да се, рецимо, деведесетих година прошлог века, када кола друштвених фабрика крећу низбрдо, о Новом Пазару говори као о привредном чуду, граду у коме живе и раде способни и предузимљиви људи. Међутим, ту се често, из политичких разлога и рачуница, гледало кроз прсте на шверц и рад на црно, на копије познатих робних марки... Тада су производњом и трговином многи почели да се баве, мислећи да је то лак посао, а када је тржиште отворено и дошло на ред законито пословање многе фирме нису преживеле – каже Крлић.

Он садашње социјалне бунтове радника, који су без посла остали још пре десет и више година, сматра закаснелом реакцијом. Ипак, верује да ће се текстилци у Новом Пазару опоравити. Наравно, сметња је и његовој „Касаби“ што одећу шију од џинса увезеног из Турске или Пакистана... – На реду је градска управа Новог Пазара, да нађе стратешког партнера и да се коначно покрене производња тог платна у ТК „Рашки“. Био би то нови почетак и нова шанса да Нови Пазар опет буде пример просперитета и „долина џинса“, али на сигурнијим темељима...– закључује Крлић.