У Срнетицу се вратиле само успомене
Срнетица – Овде више нема ни срна ни птица по којима је ова насеобина и добила име. Аветињска пустош вароши, некада једног од највећих железничких раскршћа западног дела Босне, ретко када је уливала наду да би живота, који је угашен пре тридесет и мало више година, у Срнетици ипак могло бити. Али... У Срнетицу, варош која је годинама умирала стојећи, планирају се вратити потомци чији су очеви били или железничари у некада највећем шумском радилишту бившег Шипада, или шумски радници у ревирима Клековаче.
– Вратићемо се и подићи куће на порушеним темељима. Потпалити ватре којих у Срнетици нема већ тридесетак година. Идеја је то коју је прихватило свих педесетак чланова нашег удружења и која ће се сигурно реализовати, убеђује Мате Брлек председник Удружења ,,Срнетица”.
За само годину дана у Срнетици је очишћен и стављен у функцију водоводни систем којег су, пре стотинак година, подигли Аустријанци. Очишћени су и путеви и неке рушевине...Подигнута је и брвнара у којој, у дане викенда, коначе повратници, а недалеко је терен на коме би се, у часовима одмора, одиграла и понека партија баскета.
У Срнетицу се за сада вратиле само успомене на време у коме је, у овој вароши, било више од две и по хиљаде душа... Живео је у Срнетици и неки Словенац по презимену Петрич. Био је кројач код кога су долазили чак из Дрвара и Книна да им шнај„дер из дежеле узме мјеру” и сашије одело. Имао је тај Петрич четири сина, Карла, Густава, Тончија и Фредија који су у Сретници основали тамбурашки оркестар... Сећају се Срнетичани и шерета Јозе Ластрића, Хрвата, јединог обућара у насеобини... И корзо је био у Срнетици. Младост се лети туда шетала чак до Козила...
Присете се некадашњи становници и музике коју је, свако вече, са прозора пуштао неки Васо. Био је шеф ложионице и једини који је у Срнетици имао вергл... Сећају се и неког Мартина, Немца, који је радио на ло„комобили” која је производила елекртричну струју...У Сретници је била и православна црква и основна школа са педесетак ученика и амбуланта са три лекара, биоскоп и фубалски клуб...И још пуно тога, попут трафике у којој се сваког дана могла купити штампа, иста она коју су читали и Сарајлије и Љубљанчани, и Београђани и Загрепчани
– Тешко је поверовати да ће свега тога поново бити у Срнетици. Али биће бар нешто. Ето вратиће се деца Срнетице, данас становници Приједора. Можда ће и пруга поново оживети пошто је већ урађен програм њене ревитализације, а и при крају су послови на припремању локоломотиве и неколико вагона који ће кренути трустичком пругом, како су то замислили Боро Дакић и ентузијасти из Бањалуке окупљени око њега, прича Мишо Лукић.
Срнетица територијално припада Општини Источни Дрвар, али од враћања живота у ову, некада лепу насеобину, не одустају ни комшије из петровачке општине. Жеља и једних и других је да граничних међа не буде, те да живот у Срнетицу што пре дође и уђе на велика врата.
Славиша Сaбљић
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


