Престоница трендова

Без обзира на то да ли сте дете рока, попа, панка, или електронске музике своје апетите можете задовољити у само једном „супермаркету” савремене сцене – Манчестеру. Иако овај град многи доживљавају као монотони индустријски центар северозападне Енглеске, Манчестер већ четири и по деценије одређује музички пулс савременог света. Захваљујући бројним бендовима који су исписали најсветлије странице модерне музике, а који су се смењивали током веома плодних деценија, Манчестер је развио једну од најбогатијих и најутицајнијих музичких сцена данашњице. Тиме се на музичку мапу света уписао златним словима, диктирајући нове трендове, баш као што то чине мегаполиси попут Лондона, Њујорка и Лос Анђелеса.

У периоду у коме се обележавају годишњице неких од најзначајнијих албума манчестерских састава, вреди се подсетити имена која су стварала култ звани манчестерска сцена.

Манчестерска сцена је у нешто мањем облику постојала и много пре њеног „златног” периода, током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Шездесете године обележене су великим ривалством са суседним Ливерпулом, који је изнедрио легендарне Битлсе„”. Част Манчестера у то време бранили су The Hollies” и German’s Hermits”. Седамдесете су године отварања нових поглавља у историји музике – диско ере, хард, арт и симфо рока, појаве панка и новог таласа. Манчестер се добро носио са променама које је донело ново време, а широк дијапазон музичких утицаја у знатној мери допринео је тадашњем звуку великана овог града. „Би џиз” су муњевито постали краљеви диска у овом периоду, првенствено захваљујући музици из филма „Грозница суботње вечери”. Широј јавности мање познат састав „Тен си си” представљао је једног од пионира арт рок звука. Група „Базкокс” више је него успешно парирала лондонским предводницима панка, саставима „Секс пистолс” и Клеш„”.

Долазак незаборавних година најавио је састав The Fall”, пред сам крај седамдесетих година. Предвођен харизматичним Марком И. Смитом, The Fall” више од три деценије представља прототип оног што многи називају култни бенд.

Ипак, група која је, по мишљењу многих, променила ток музике свакако је Joy Division”. У само четири године постојања (1976–1980) Joy Division” је својим упечатљивим, мрачним звуком и интроспективним текстовима представио идејно другачији концепт музике. После самоубиства певача бенда, Јана Кертиса, маја 1980. године, његове колеге из састава, Питер Хук и Бернард Самнер решавају да наставе рад у групи New Order”, која се на најбољи начин уклопила у трендове ране електропоп музике тог доба.

Средина осамдесетих на сцену је довела „Смитсе”. Ова четворка предвођена гитаристом Џонијем Маром и певачем Стивеном Патриком Морисијем по својој поетској сензуалности у поп звуку, у многим аспектима подсетила је на неке од најславнијих момената Битлса„”, двадесетак година раније. Нажалост, и ривалитет Мар – Мориси подсећао је на онај на релацији Макартни – Ленон, а 1987. био и главни узрок распада бенда.

И кад се мислило да ће после планетарног успеха „Смитса” неминовно доћи до стагнације или пада понуде манчестерских група, догодило се управо супротно. Талас назван „Мед честер” (у слободном преводу „луди честер”) запљуснуо је светске топ листе, радио и ТВ станице широм света. Happy Mondays”, The Stone Roses”, James”, „Conspiral Carpets”, само су нека од имена која су своје име из култног манчестерског клуба „Хацијенда” лансирали у орбиту тадашње поп рок музике. „Мед честер” је уједно био и иницијална каписла за појаву брит-попа, почетком деведесетих година и тадашњих светских атракција из овог града, као што су The „Verve” или „Oasis”. Током деведесетих, и на самом прелазу између два миленијума, „плима” манчестерских звучних имена није сплашњавала. У овом временском интервалу настали су и неки од дискографски најактивнијих састава и аутора актуелног периода. Поменимо само Starsailor”, The Doves”, Elbow”, Дејвида Греја или Дејмона Гоха, познатијег као Badly Drawn Boy” .

Не треба заборавити ни саставе попут The Chemical Brothers”, „M People” или Take That” који, иако из овог града, можда нису припадали манчестерској сцени у најизворнијем смислу те речи, али њихова величина и успеси који су постигли говоре сами за себе.

Адријан Чолаковић