Србија разговара: финансирање странака

Независно регулаторно тело треба да истражује како и од кога странке добијају новац, сагласни су Владимир Гоати, председник „Транспарентност Србија”, и Влајко Сенић, посланик Г17 плус. Те сагласности није било у другим питањима: за Гоатија странке су „мотор корупције”, док би Сенић корупцију тражио у другим институцијама; Сенић би отворио могућност да приватни извори још више учествују у финансирању кампања, Гоати сматра да би трку за новцем требало ограничити.

Политика: Постоје рачунице према којима је за функционисање странке, која има од 100 до 150 одбора, потребно од четири, пет, па до десет милиона евра годишње, не рачунајући изборну кампању. Да ли је та процена реална?

Сенић: Мислим да та процена подразумева да су плаћања централизована и да све оно што странка направи на свим својим нивоима буде плаћено из једне касе. Можда је тржишна вредност странке годишње на том нивоу. Али чини ми се да је цифра од пет милиона евра превелика. То испада око 400.000 евра месечно а тешко је то потрошити.

(/slika2)Гоати: Не мислим да је процена од пет милиона претерана и да она важи ако странка не креће од нуле, што значи да не мора да купује све од инвентара што јој је потребно. То говори да политика постаје врло скуп спорт. То више није као деведесетих година – да можете неопремљени да уђете на биралиште. Данас морате да имате неку елементарну инфраструктуру. Избори се добијају пре избора, а не на изборни дан.

Политика: Значи да је новац предуслов за успех странке?

Сенић: Како пада ентузијазам обичних чланова да раде расте потреба за новцем. Почетком деведесетих новцу се парирало ентузијазмом, а сада ми се чини да је њега код људи због разочарења све мање, тако да странка има потребу да плаћа безмало сваку врсту активности, чак и својих чланова. Можда још само у изборној кампањи сретнете људе који су спремни да помогну странку без накнаде. Нема више бесплатног ручка. У САД паралелно с кампањом за председничке изборе трајала је трка за новцем.

Политика: Како, на пример? По закону нико није дужан да то проверава.

Сенић: Одбор само констатује да ли извештај садржи све што је потребно, али ми се не бавимо истраживањем шта је ту тачно. Наша улога је мала. Извештај је јавни документ и ја позивам медије да виде извештај за сваку странку. Чини ми се да ће то сада проверавати Агенција за борбу против корупције и претпостављам Државна ревизорска институција.

Политика: Да ли страначки извештаји о трошковима за последњу председничку кампању одговарају реалним трошковима?

Сенић: Избори су читава индустрија. Странке, медији, маркетиншке агенције, агенције за истраживање јавног мњења, штампарије итд. чине систем у коме лако може да се дође до цена услуга. Да ли медији дају неком попуст 90 одсто, неком 50, да ли услуге фактуришу а не наплаћују, све то може да буде предмет анализе да ли је цена кампања виша од оне које се пријави. Али то не могу да раде странке, то мора да ради независно тело.

Гоати: Финансијско стање прати Одбор за финансије, а РИК прати изборне трошкове, а те две институције немају довољно овлашћења да проверавају да ли те формално сасвим чисте фактуре одговарају правом стању ствари.

„Транспаренси интернешенел” је пре три година рекао, а ја то подржавам, да су странке мотори политичке корупције. Пошто никада ниједна од наших 500 странака није кажњена за неки финансијски деликт, могући закључак је да су оне једини сегмент у друштву који није захваћен корупцијом. Друга могућност је да оне користе непрецизне формулације и не прихватају да спроводе законе.

Мислим да се код нас одвија трансфер новца у политичку моћ и обрнуто тим пре што су код нас врхови странака моћније него и у једној земљи коју ја познајем. Био бих веома изненађен да томе не одговара огромна незаконитост која је повећана, с тим што смо ми земља с великом сивом економијом.

Финансирање је најмистериознији део политичког живота. Један летонски истраживач и методом интервјуа је истраживао финансирање осам њихових партија. Дошао је до податка да два до четири човека знају како се странка финансира.

Политика: Колико људи у вашој странци зна како се она финансира?

Сенић: Свака странка има људе задужене за финансирање и претпостављам да људи који преузимају одговорност, а која правно није мала, знају и како се страна финансира. Не мислим да ће број људи који знају како се странка финансира променити стање у Србији. Сада сазрева клима за доношење новог закона о финансирању странака.

Не бих рекао да су странке центар корупције. Узмимо парламент: у Србији од 2000. године ниједна озбиљна одлука није донета у парламенту.

Политика: Него у врховима странака?

Сенић: У влади, на колегијуму коалиционих партнера, на састанцима шефова странака, итд. Мислим да би и странке биле у бољем положају кад би значај парламента био већи. Сведоци смо последњих месеци атака на парламент, који је мање-више оправдан, али који је довео парламент у ситуацију да је институција с најмањим могућим кредибилитетом.

Политика: Сматра се да и у Србији, као и у Летонији, тек неколико људи зна како се странка финансира и да зато део новца не заврши у странци него у џеповима тих људи, који опет раде за интерес оних који су им новац дали.

Гоати: Слажем се да постоји паралела. Ако добијате готов новац, а та привилегија припада само врху странке, ви сте у великом искушењу да један део тих пара пласирате на властити уместо на партијски рачун.

У Италији су раније утврдили да је девет десетина партијских прихода незаконита, што је и за наше прилике много, а да су у Јапану партије трошиле петоструко већи износ средстава од онога што им је закон дозвољавао.

Сенић: Кад би то било тако не би могли да се оперу одговорности чланови странке. То отвара питање унутрашње демократизације странака, како она функционише, како се доносе одлуке. Без обзира на то што су странке лидерске...

Гоати: Све странке у свету су лидерске...

Сенић: Да, али без обзира на то, постоји простор да свако види каква се одлука доноси, да се побуни ако треба. Зато се ја враћам на парламент, закони се тамо доносе. Ми смо имали различите проблеме у скупштине, случај са акцизама, рецимо. И када се тако нешто деси дигне се јавност. Све и да постоје неки тајни договори они морају да изађу на светлост дана у парламенту. Зато је важна улога парламента и зато је важан демократизација странака.

Политика: Сматра се да у том трансферу моћи највеће учешће имају тајкуни. Томислав Николић је рекао да је СРС добијала помоћ од њих, Богољуб Карић је признао да је финансирао све странке.

Гоати: Ако човек има велику политичку моћ, а сиромашан је или ако је веома богат, а има малу политичку моћ, он тежи да те своје статусе уједначи на вишем нивоу. То је процес који се одвија у свим друштвима. Политички моћни желе да имају утицај, прикривени или неприкривени, на економију, а бизнисмени на политику. Ми тек излазимо из друштва где је та политичка варијабла била независна.

Добар пут да се прекине та трка с парама, често противзаконита, јесте да се фиксира износ трошкова изборне кампање. На председничким изборима у Француској ви тачно имате плафон до ког може да потрошите. Ако потрошите евро више, онда сте на суду.

Сенић: Људи који се колоквијално називају тајкуни су веома заинтересовани за политички и економски живот и они се виђају с политичарима. Код избора, формирања или кризе владе, њихово присуство се увек осећа у ваздуху. Од тога не треба правити фаму све док постоји спремност политичара да уважавајући чињеницу да тајкуни имају интерес да воде државу тако да бране јавни интерес.

Некад се јавни интерес може поклопити са интересом неког тајкуна. То може да се регулише само тиме што постоји законито и незаконито. Ако донесете одлуку у интересу државе, а неко од тога реално има финансијску корист, мора се рећи да увек неко има финансијску корист. Не постоји економија у којој су сви на губитку.

Политика: С ким комуницира Г17?

Сенић: Сигуран сам да не постоји формална врста комуникације неког тајкуна с неком странком, то је сплет различитих облика комуникација.

Политика: Ивица Дачић је рекао да пословни људи имају жеље да финансирају странке, али то не желе да чине јавно из страха да би нека будућа власт могла да им замери. Да ли је то тачно?

Сенић: Има доста истине у тој изјави. Објављивање извештаја о финансијерима странака, за које јавност није сигурна да су прави, довело је до тога да се порезници појаве у неким од тих фирми.

Политика: У којим?

Сенић: То не могу да кажем, јер постоји могућност да нису контролисани зато што су финансијери. Треба нам друштво које ће прихватити да људи имају различите интересе и да се за њих боре кроз ангажовање, финансирање странака, сваки други начин. И да их не можете казнити зато што то раде. Кулминација шизофрене ситуације била је при формирању ове владе: ко ће формирати владу, кога ћемо подржати...

Политика: Мислите на учешће странке из Шекспирове улице?

Сенић: Не, опет мислим на сплет интереса и панике и странака како ће се све то завршити. Због те осветничке атмосфере која се враћа, а стално нам се чини да је нестала, треба да пошаљемо поруку: у реду, помажите странке, радите то јавно, гарантујемо као појединци и као странке да вам то неће бити узето за зло у будућности. И ту је одговорност партија – да одбаце осветничку црту.

Гоати: Питање донације странкама одувек је било најспорније јер истраживачи који су му посвећени априори одбацују алтруизам као мотив. Увек су склони да питају да ли алтруизам може да се покаже тако што се помаже гладној деци. Друго што је навело велики број аутора на сумње је то што донације не иду најслабијим странкама, него најјачим, а то се показало и у нашој студији о председничким изборима 2004. године. Из те две ствари, из нечега што је људска природа и из тога што је практичан живот, родила се идеја да су донације само наизглед поклони, а у ствари су будући двострани послови, где се не зна обавеза оне друге стране. Зато наш законодавац јако осветљава приватне донације. Тиме се, међутим, веома мало постиже због сивог новца који и заправо најчешће служи тим донацијама. Имате две врсте борбе против законских ограничења – директним кршењем закона и заобилазећи закон, а за то постоји хиљаду начина.

Политика: Код нас се тражи да новац који се даје странкама има име и презиме. Али, кад би Мишковић или Беко јавно дали новац ДС или Г17 плус, а власт расписала тендер на коме би један од њих двојице победили, ко би опрао те странке од сумњи да су јавно подмићене?

Гоати: Ако би то била чиста процедура и ако бисмо имали институције у које бисмо веровали, те сумње ништа не би значиле. Али, ми смо друштво великог неповерења у институције. Још један проблем је то што је у нашим главама присутан егалитарни систем, према ком богат човек по правилу није баш поштен. Ми се нисмо навикли да људи поштеним радом могу да зараде.

Политика: Шта би нови закон о финансирању морао неизоставно да садржи како би се смањила корупција?

Гоати: Вероватно би то било деловање независне, самосталне институције, која има довољно средстава, људи, која је у стању да ангажује независне експертске групе, и да она истражује кретање новца. Ми имамо 20 година потпуне финансијске неодговорности и дошли смо до таквог стања да морају да се предузимају драстичне мере. И то је услов да странке колик толико поврате углед који иначе треба да имају. Јер нема демократије без партија, али ми морамо да их учинимо привлачним и одговорним. Значи, одлучно, једним покретом на отварање Аугијевих штала, без обзира ко то био, и ко био на власти.

Сенић: Омогућити веће финансирање партија из приватних извора. Нема разлога да се та свота не повећа. То што ће приватни извори више учествовати не значи да ће странке имати могућност да прикупе више новца. Странка мора да размисли да ли ће од неког предузећа или појединца узети новац и сутра доћи у ситуацију да размишља да ли своју политику води самостално или не. Предлажем закон према коме би се током изборне кампање укључивао финансијски семафор – странке би дневно објављивале колико новца су скупиле, од кога су га добиле и за шта га, у крајњој линији, користе.

Раде Станић