Енигма Корабељников

У време журног доласка Примакова код Милошевића (у тренутку НАТО бомбардовања Југославије 1999.), уз руског државника је био и један ништа мање важан генерал – Валентин Корабељников (63), до прошле недеље шеф војне обавештајне службе, кога је председник Медведев управо разрешио дужности, именујући га за генералштабног саветника.

ГРУ (Главна обавештајна управа) војни је „интелиџенс сервис” Москве, с репутацијом непробојног језгра руске шпијунаже. Траје безмало пун век (1918-2009), и неповређен је и ако је у међувремену нестало Совјетског Савеза.

У моменту поласка у Београд, шеф ГРУ је тек две године руководио овим директоратом – али успешно, бар судећи по томе колико је дуго после тога опстао. (Јула 1999, Јељцин је похвалио „значајан допринос Корабељникова решењу косовског сукоба”.)

Обавештајни рад по природи је ван круга светлости јавног информисања. На крају, амблем ГРУ је силуета слепог миша, с крилима преко целог глобуса. Већ то, рекло би се, упућује и на карактер организације, а и где су све у свету руске „очи и уши”. Од пре десетак дана, на месту Корабељникова је на пример генерал Александар Шљахтуров, један од његових заменика. Међутим, пробајте да дознате ко је Шљахтуров – установићете да је „један од његових заменика”!

У поређењу с тим, Корабељников је, произилази, још „и те како познат”, с обзиром да се зна да потиче из области Тамбова, да је школован у Минску (ракетна и противваздушна одбран ), да је дипломац академија Фрунзе и Генералштабне и да је пре избијања у врх, двадесет година био припадник ГРУ. Командовао је, уз остало, и једном од бригада специјалаца ГРУ у Чеченији. Наводно, заслужан је за ликвидацију чеченског сецесионисте, бившег совјетског ваздухопловног генерала Дудајева – погођеног авионском ракетом, на основу сигнала његовог сателит-телефона (1996).

Дугачак је и трновит био успон ГРУ на пиједестал репутације. Формирање војне обавештајне наложио је још Лењин, у време када су оружане снаге биле у рукама Троцког. Одлука је ражестила „чекисте” (потоње „кагебеовце”), којима је наређено да се не мешају у операције ГРУ. ЧЕКА се осећала погођеном, и чак почела рат с конкурентима, инфилтрацијом агената у редове ГРУ. Међутим, преживео је ГРУ. Није подвргаван поразним политичким ударима, док је КГБ ишчезао са сцене, подељен на спољну и унутрашњу безбедност (СВР и ФСБ).

У време СССР-а, војна служба је била независна у односу на сваки други фактор моћи, укључујући и КПСС, а после распада одговорна је само председнику Русије. Кохезија изнутра је сачувала ГРУ ломљаве споља. Број припадника службе знатно је смањен, кадровско сажимање придодало је кохезији, па (према процени аналитичара у САД), активности ГРУ данас превазилазе активност већег броја америчких војних и других обавештајних служби узетих заједно.

Вјаћеслав Баранов, један од њених ретких пребега, почео је у тренуцима кризе Совјета рад за ЦИА. „Кртица” ГРУ унутар ЦИА, убрзо је, међутим, доставила „координате” Баранова и овај је „добављен” назад и осуђен на робију. Неоткривена „кртица” продужила је „дежурство”.

Нешто више о ГРУ саопштено је јавности 2006, поводом посете тадашњег председника Русије Путина новосаграђеној тврђави службе у Харашовском шосе, у Москви. Путинов хеликоптер слетео је на кров једног од повезаних објекта на чак седам хектара плаца. Шеф Русије се спустио лифтом, и минут касније већ је био у холу командне „пећине”, фотографисан уз генерала Корабељникова и сараднике.

Догађај је био уприличен поводом руског Дана обавештајаца. Међутим, чинећи га јавним, Кремљ је очигледно одаслао и „поруку”, да Москва остаје у турниру света, без обзира на неке изгубљене партије.

Активност ГРУ регулисана је законом, којим је речено да служба прикупља „војнополитичке, војнотехничке, војноекономске и еколошке информације”. Ипак, ГРУ прикупља информације и унутар Русије, а његове наоружане јединице биле су војно активне на Северном Кавказу и у Чеченији. Нема објашњења чему би, у свему томе, могао сметати генерал Корабељников, кога је Медведев могао задржати у служби упркос његовим годинама, декретом – осим уколико није тачно то о чему пише штампа, да се успротивио растерећивању ГРУ досадашњих надлежности у корист Спољнообавештајне службе (СВР), што је наводно наложено реформама министра војске Сердјукова. Наводно, генерал и министар „несагласни су о предложеној редукцији специјалног оружја и тактика ГРУ бригада и њиховом потчињавању штабовима војних области”.

РИА помињe техничке системе ГРУ за осматрање, сателите и опрему за радио-пресретање које би требало да преузме СВР, као и поједине јединице. То је део војне реформе. Или можда игра СВР конкуренције? Корабељников је био незадовољан одлуком и спреман на оставку. Али реформу Сердјукова подржава Кремљ и расплет је то што се догодило. Корабељников добија „достојанствено разрешење плус одликовање за службу отаџбини” и наводно допуштење да себи предложи наследника – генерала Шљахтурова. Ако то буде крај ове приче.

Петар Поповић