Пале су и гласине

Све је ређа појава у савременом спорту да се врхунски асови опробају и као тренери. Један од изузетака је Слободан Ковач, наш прослављени одбојкаш, који је после дуге играчке каријере преузео крагујевачки Раднички и с њим постао првак државе.

Да ли још размишљате као играч?

Много је лакше бити играч. Он размишља само о себи, о својој игри, а други организују путовања, смишљају тактику и брину о свим пратећим стварима. Тренер мора да мисли о 12 до 15 играча, да осмишљава тренинге, да налази најбоље начине како да се победи противник… Играч није ни свестан колико има многих тих ствари.

Која је боља школа за тренера: она која даје диплому или утакмице с највећих такмичења?

Свако може да буде тренер, јер је довољно да се заврши курс или школа који трају две, три или четири године. Мислим да, ипак, треба и неко играчко искуство, јер је много лакше, кад се прођу велика такмичења, да се играчу да прави савет у правом тренутку. Онај ко је те утакмице гледао са стране тешко може да схвати шта се дешава у глави играча. Међутим, проблем је и што многи велики играчи не могу да схвате да више не играју. Ништа горе него кад каже играчу како то не можеш, а ја сам могао. Моје је прошло, сада сам тренер и настојим да играчима пренесем моје знање, сад су они главни. То су две различите каријере. Једна је завршена, а у друга се почиње. Сујета мора да се стави на страну и да се учи. Али, није лако да се крене полагано. Увек постоји нека друга струја, која пусти причу како је тренер неискусан и томе слично. И ја сам о себи чуо такве приче.

Да ли Вам је то било најтеже у првој тренерској сезони?

Најтеже је било сада, на крају. Понављала се прошла година, у финалу се играло пет утакмица. Почеле су гласине да нема пара за Лигу шампиона, па ће да се прода „мајсторица”… Те приче са стране лоше утичу на играче. Морали смо да се концетришемо да се не понови прошла година, а тако нешто се већ догодило у купу у коме смо водили с 2:1 у финалу и изгубили, па је било врло тешко припремити играче. Једно је бити фаворит, а друго то и доказати. Зато ми овако успешан почетак много значи.

Раднички дуго игра у истом саставу, играчи су толико јединствени да се Македонац Ђоргијев у тренуцима највећег славља сетио и прерано преминулог саиграча Гиговића. Какав ћете играчки кадар имати у наредној сезони?

Играчи су нам заиста за пример. То што је Раднички за пет година у Првој лиги стигао да освоји и куп и првенство је доказ колико вреде. Проблем је што неким играчима, и то кључним, као што су Симеуновић, Наковски, Ђоргијев и Чедић, истичу уговори. У току следеће недеље ћемо разговарати с њима. Биће велики успех ако их задржимо, а пробаћемо и да доведемо још добрих играча.

Какве су прилике у нашој одбојци кад сте Ви играли и сад?

Мислим да су услови много погоршали. Можда играчи материјално добијају више него када је моја генерација играла, међутим, опште стање је катастрофално. Да ли се чека приватизација, да ли ово-оно, али мало се улаже у спорт. Чекамо да се донесе Закон о спорту.

А у Крагујевцу?

Ми смо ту изузетак – од хале „Језеро” до Скупштине града сви нам излазе у сусрет. Захваљујући градоначелнику Верољубу Стевановићу немамо на шта да се пожалимо. Када смо добили понуду од Одбојкашког савеза Србије да се код нас играју квалификације за Светско првенство он нам је рекао да неће бити никаквих проблема, јер жели да спорт уђе на велика врата у Крагујевац. Кажу да је његов претходник био сасвим другачији, да га спорт једноставно није занимао. А сада ће клубу остати подлога „тарафлекс”, што ће нам требати за Лигу шампиона. Имамо и велику подршку навијача, атмосфера је, као што је могло да се види у „мајсторици” невиђена. Кад почне утакмице и 4.000 људи почне да звижди противнику није му лако. Обрнуто, кад бодре наше играче то им улива снагу. Нисмо џабе јурили прво место у лиги, јер је оно доносило предност домаћег терена у „плеј-офу”.

Може ли овај тренерски првенац да се упореди с неким играчким трофејем?

То су различите ствари. Играчки трофеји су у једној витрини, а сада правим другу за тренерске. Само ја знам колико је било тешко да се ове године стигне до пехара и са колико сам се опозиције и ружних речи сусретао. Али, испало је најбоље, рад се исплатио. Тренерски посао узима цео дан, па иако сам формално и даље био директор клуба ту функцију је у принципу обављао тим-менаџер Мирко Ристовић.

После силних медаља, од којих су најсјајније олимпијско и европско злато, Слободан Ковач је почео да исписује успесима нову књигу – тренерску. За наш спорт је то добар пример да бивши асови у тој улози остану у њему, а важно је и да се прошири број спортских центара у Србији.