Pale su i glasine

Sve je ređa pojava u savremenom sportu da se vrhunski asovi oprobaju i kao treneri. Jedan od izuzetaka je Slobodan Kovač, naš proslavljeni odbojkaš, koji je posle duge igračke karijere preuzeo kragujevački Radnički i s njim postao prvak države.

Da li još razmišljate kao igrač?

Mnogo je lakše biti igrač. On razmišlja samo o sebi, o svojoj igri, a drugi organizuju putovanja, smišljaju taktiku i brinu o svim pratećim stvarima. Trener mora da misli o 12 do 15 igrača, da osmišljava treninge, da nalazi najbolje načine kako da se pobedi protivnik… Igrač nije ni svestan koliko ima mnogih tih stvari.

Koja je bolja škola za trenera: ona koja daje diplomu ili utakmice s najvećih takmičenja?

Svako može da bude trener, jer je dovoljno da se završi kurs ili škola koji traju dve, tri ili četiri godine. Mislim da, ipak, treba i neko igračko iskustvo, jer je mnogo lakše, kad se prođu velika takmičenja, da se igraču da pravi savet u pravom trenutku. Onaj ko je te utakmice gledao sa strane teško može da shvati šta se dešava u glavi igrača. Međutim, problem je i što mnogi veliki igrači ne mogu da shvate da više ne igraju. Ništa gore nego kad kaže igraču kako to ne možeš, a ja sam mogao. Moje je prošlo, sada sam trener i nastojim da igračima prenesem moje znanje, sad su oni glavni. To su dve različite karijere. Jedna je završena, a u druga se počinje. Sujeta mora da se stavi na stranu i da se uči. Ali, nije lako da se krene polagano. Uvek postoji neka druga struja, koja pusti priču kako je trener neiskusan i tome slično. I ja sam o sebi čuo takve priče.

Da li Vam je to bilo najteže u prvoj trenerskoj sezoni?

Najteže je bilo sada, na kraju. Ponavljala se prošla godina, u finalu se igralo pet utakmica. Počele su glasine da nema para za Ligu šampiona, pa će da se proda „majstorica”… Te priče sa strane loše utiču na igrače. Morali smo da se koncetrišemo da se ne ponovi prošla godina, a tako nešto se već dogodilo u kupu u kome smo vodili s 2:1 u finalu i izgubili, pa je bilo vrlo teško pripremiti igrače. Jedno je biti favorit, a drugo to i dokazati. Zato mi ovako uspešan početak mnogo znači.

Radnički dugo igra u istom sastavu, igrači su toliko jedinstveni da se Makedonac Đorgijev u trenucima najvećeg slavlja setio i prerano preminulog saigrača Gigovića. Kakav ćete igrački kadar imati u narednoj sezoni?

Igrači su nam zaista za primer. To što je Radnički za pet godina u Prvoj ligi stigao da osvoji i kup i prvenstvo je dokaz koliko vrede. Problem je što nekim igračima, i to ključnim, kao što su Simeunović, Nakovski, Đorgijev i Čedić, ističu ugovori. U toku sledeće nedelje ćemo razgovarati s njima. Biće veliki uspeh ako ih zadržimo, a probaćemo i da dovedemo još dobrih igrača.

Kakve su prilike u našoj odbojci kad ste Vi igrali i sad?

Mislim da su uslovi mnogo pogoršali. Možda igrači materijalno dobijaju više nego kada je moja generacija igrala, međutim, opšte stanje je katastrofalno. Da li se čeka privatizacija, da li ovo-ono, ali malo se ulaže u sport. Čekamo da se donese Zakon o sportu.

A u Kragujevcu?

Mi smo tu izuzetak – od hale „Jezero” do Skupštine grada svi nam izlaze u susret. Zahvaljujući gradonačelniku Veroljubu Stevanoviću nemamo na šta da se požalimo. Kada smo dobili ponudu od Odbojkaškog saveza Srbije da se kod nas igraju kvalifikacije za Svetsko prvenstvo on nam je rekao da neće biti nikakvih problema, jer želi da sport uđe na velika vrata u Kragujevac. Kažu da je njegov prethodnik bio sasvim drugačiji, da ga sport jednostavno nije zanimao. A sada će klubu ostati podloga „tarafleks”, što će nam trebati za Ligu šampiona. Imamo i veliku podršku navijača, atmosfera je, kao što je moglo da se vidi u „majstorici” neviđena. Kad počne utakmice i 4.000 ljudi počne da zviždi protivniku nije mu lako. Obrnuto, kad bodre naše igrače to im uliva snagu. Nismo džabe jurili prvo mesto u ligi, jer je ono donosilo prednost domaćeg terena u „plej-ofu”.

Može li ovaj trenerski prvenac da se uporedi s nekim igračkim trofejem?

To su različite stvari. Igrački trofeji su u jednoj vitrini, a sada pravim drugu za trenerske. Samo ja znam koliko je bilo teško da se ove godine stigne do pehara i sa koliko sam se opozicije i ružnih reči susretao. Ali, ispalo je najbolje, rad se isplatio. Trenerski posao uzima ceo dan, pa iako sam formalno i dalje bio direktor kluba tu funkciju je u principu obavljao tim-menadžer Mirko Ristović.

Posle silnih medalja, od kojih su najsjajnije olimpijsko i evropsko zlato, Slobodan Kovač je počeo da ispisuje uspesima novu knjigu – trenersku. Za naš sport je to dobar primer da bivši asovi u toj ulozi ostanu u njemu, a važno je i da se proširi broj sportskih centara u Srbiji.