Школе за теорију, али не и праксу

Пре предузимања било каквих конкретних корака држава би требало да одговори на питање да ли нам је неопходан образовни систем који ће сваке године изнедрити неколико најсјајнијих "звезда" или бисмо желели да сваке године око 80 одсто ђака стекне употребљиво знање које ће им помоћи да се снађу у животу, каже за "Политику" доцент Александар Бауцал, из Института за психологију Филозофског факултета, поводом резултата који су наши ученици постигли на "писа" тесту.

– Уколико више волимо да у свакој генерацији ишколујемо неколико најбољих од најбољих ђака којима се диве вршњаци из целог света, онда нам резултати "писа" теста нису претерано битни. Ако желимо да већина наше деце када изађе из школске клупе у реалним животним ситуацијама буде способна да употреби оно што је научила онда би требало да будемо забринути због лоших резултата ових тестова – истиче Бауцал.

Интересовање јавности за образовни систем расте када год се наши ђаци врате са међународних надметања окићени медаљама, али и када се објаве резултати међународних истраживања на којима наши основци нису показали претерану сналажљивости. Од стања тоталне националне еуфорије и ковања наших школа у звезде долазимо у тотално супротно расположење када видимо нашу земљу пласирану на дну лествице, стављену у категорију слабије развијених светских држава. Тада покушавамо да преиспитамо шта је довело до тога да наша деца, по употребљивом знању које имају, спадају међу најнеспособније на свету.

Добра страна нашег образовања је што је оно академско, али, како каже наш саговорник, то је уједно и његова кочница. Наши наставни планови и програми су оријентисани ка стицању широког спектра знања и изучавање науке, а много мање на примену онога што знамо у реалним ситуацијама. Ђаци углавном не могу да препознају у којим ситуацијама могу да примене оно што су научили.

– Одређени тестови, конкретно "писа", не испитују да ли је неко спознао одређену чињеницу већ у којој мери је способан да реши реалну проблемску ситуацију. При том није битно да ли је ученик неопходну количину вештина и знања стекао у школи или ван ње – сматра Бауцал.

Неочекивано лоши резултати рефлектују наш образовни систем, али то ипак не значи да је он лош, већ да је другачији од система у већини развијенијих земаља. Може се рећи да наши ђаци тренутно стичу знање ради знања и да не уче да би једног дана све то на неки начин употребили.

– То је још једно питање којим би друштво требало да се позабави. Уколико желимо генерације са широким општим знањем онда смо на правом путу. Уколико, пак, одлучимо да нам је корисније да у школи децу припремамо да се носе са конкретним проблемима онда морамо да променимо наш систем – објашњава овај стручњак.

За процес реформе неопходни су осавремењени и донекле растерећени наставни планови и програми, али и обука наставног особља за нови начин рада. Такође, поставља се питање колико су наставници мотивисани за рад и да ли имају одговарајуће услове за нове начине рада.

У сваком случају, чаробну формулу успеха немогуће је створити за пет минута. За било какве промене неопходна је анализа садашње ситуације, а тек када будемо знали шта би требало да буде промењено у наставним плановима, уџбеницима или у односу наставника према послу, можемо да осмислимо промене. Овај посао би, истиче Бауцал, требало да покрене и координира држава, у сарадњи са стручњацима из образовања.

Ипак, према мишљењу нашег саговорника, не би требало да размишљамо само о томе колико смо данас добри или лоши, већ на који начин да будемо бољи.

-----------------------------------------------------------

Лончар: Реформе без очекиваних резултата

Зоран Лончар, министар просвете, изјавио је да је очигледно да досадашње реформе образовања у Србији нису биле свеобухватне и одрживе на дужи рок.

– Сагледавајући области образовања у току шест месеци мог мандата, могу да констатујем да је неопходно на систематичан начин приступити реформи образовања – каже министар.

Неопходни су доношење националне стратегије за образовање, промена законске регулативе и повећавање издвајања буџетских средстава за просвету, како би се обезбедио дугорочан развој једног од најзначајнијих сегмената у развоју државе.

– Посебна пажња требало би да буде посвећена стварању претпоставки за квалитетно образовање, пре свега, кроз повећање функционалне писмености.

Неопходно је да резултати образовног процеса буду што ближи међународно прихваћеним стандардима – нагласио је Лончар.