ЂУРО РАДИНОВИЋ

Из климатологије је познато да се клима на Земљи у прошлости мењала у широким границама. Било је периода када је владала жарка клима на већем делу планете, без леденог покривача на половима, и ледених доба када је већи део умереног појаса био под дебелим слојем леда.

Промену климе узрокују три врсте чинилаца: астрономски, планетарни (земаљски) и антропогени (утицај човека).

Утицај астрономских испољава се у врло дугим временским периодима – више десетина хиљада година. Стога се они не могу узимати у обзир када се разматра промена климе у току једног века.

Планетарне појаве које могу да доведу до промене климе на Земљи су снажне вулканске ерупције и пад великих метеора. При овим појавама долази до избацивања огромних количина разних аеросоли у стратосферу. Те честице се врло дуго задржавају у вишим слојевима атмосфере и слабе сунчево зрачење, па мање топлоте стиже до Земљине површине.

Други значајан учинак при вулканским ерупцијама има избацивање у атмосферу великих количина угљен-диоксида. У прошлом веку у којем је дошло до глобалног пораста температуре Земљине атмосфере није било планетарних појава које би узроковале то отопљење. Зато се ови чиниоци морају искључити из разматрања савремених промена климе.

Остају нам, дакле, за разматрање само антропогени, а таквих је, такође, велики број, као што су обрада земљишта, крчење шума, наводњавање, урбанизација, индустријализација и др. Међутим, утицај свих побројаних има локални карактер, изузев индустријализације чији је нагли развој у прошлом веку довео до излучивања у атмосферу већих количина угљен-диоксида и других гасова који имају својство "стаклене баште".

Истраживањима која су у току утврђено је да глобално отопљење атмосфере Земље у другој половини прошлог века износило око 0,6 Целзијусових степени. Експерименти с глобалним моделима атмосфере показали су да ће, ако се постојећа концентрација угљен-диоксида у атмосфери повећа за 40 одсто (од 0,03 на 0,042 посто), средња годишња температура у нижим географским ширинама порасти за два степена, а у вишим ширинама, чак, за десет степени.

Последице тога биле би померање суптропског појаса ка вишим географским ширинама, са чешћим и дужим сушама, наглим отапањем леденог покривача у поларним областима и порастом нивоа океана и мора. Такође се предвиђа пораст јачине (интензитета) и честине временских непогода у већини области на нашој планети.

Ова предвиђања општих промена климе до којих ће довести глобално загревање доста су поуздана и неке од њих су већ осмотрене последњих година. Међутим, прецизније оцене се још не могу дати из два разлога. Први је недовољна усавршеност математичких модела атмосфере чија се поузданост смањује с дужином интеграције. Други разлог је што се још недовољно познају такозвани повратно-спрежни (feed-back) механизми који су карактеристични за климу, јер свака промена у природи изазива неки противучинак (контраефекат).

Поред "стаклене баште", на промену климе на Земљи у ближој будућности могу се очекивати и други антропогени утицаји. Стално нарастање потрошње фосилних горива, ширење мреже атомских електрана и повећање замућености атмосфере разним аеросолима већ добија глобалне размере.

Зато је неопходно да човечанство што пре успостави делотворне механизме контроле аерогених утицаја на природу која има своја ограничења.

Професор Физичког факултета у пензији и бивши директор Савезног хидрометеоролошког завода