ĐURO RADINOVIĆ

Iz klimatologije je poznato da se klima na Zemlji u prošlosti menjala u širokim granicama. Bilo je perioda kada je vladala žarka klima na većem delu planete, bez ledenog pokrivača na polovima, i ledenih doba kada je veći deo umerenog pojasa bio pod debelim slojem leda.

Promenu klime uzrokuju tri vrste činilaca: astronomski, planetarni (zemaljski) i antropogeni (uticaj čoveka).

Uticaj astronomskih ispoljava se u vrlo dugim vremenskim periodima – više desetina hiljada godina. Stoga se oni ne mogu uzimati u obzir kada se razmatra promena klime u toku jednog veka.

Planetarne pojave koje mogu da dovedu do promene klime na Zemlji su snažne vulkanske erupcije i pad velikih meteora. Pri ovim pojavama dolazi do izbacivanja ogromnih količina raznih aerosoli u stratosferu. Te čestice se vrlo dugo zadržavaju u višim slojevima atmosfere i slabe sunčevo zračenje, pa manje toplote stiže do Zemljine površine.

Drugi značajan učinak pri vulkanskim erupcijama ima izbacivanje u atmosferu velikih količina ugljen-dioksida. U prošlom veku u kojem je došlo do globalnog porasta temperature Zemljine atmosfere nije bilo planetarnih pojava koje bi uzrokovale to otopljenje. Zato se ovi činioci moraju isključiti iz razmatranja savremenih promena klime.

Ostaju nam, dakle, za razmatranje samo antropogeni, a takvih je, takođe, veliki broj, kao što su obrada zemljišta, krčenje šuma, navodnjavanje, urbanizacija, industrijalizacija i dr. Međutim, uticaj svih pobrojanih ima lokalni karakter, izuzev industrijalizacije čiji je nagli razvoj u prošlom veku doveo do izlučivanja u atmosferu većih količina ugljen-dioksida i drugih gasova koji imaju svojstvo "staklene bašte".

Istraživanjima koja su u toku utvrđeno je da globalno otopljenje atmosfere Zemlje u drugoj polovini prošlog veka iznosilo oko 0,6 Celzijusovih stepeni. Eksperimenti s globalnim modelima atmosfere pokazali su da će, ako se postojeća koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi poveća za 40 odsto (od 0,03 na 0,042 posto), srednja godišnja temperatura u nižim geografskim širinama porasti za dva stepena, a u višim širinama, čak, za deset stepeni.

Posledice toga bile bi pomeranje suptropskog pojasa ka višim geografskim širinama, sa češćim i dužim sušama, naglim otapanjem ledenog pokrivača u polarnim oblastima i porastom nivoa okeana i mora. Takođe se predviđa porast jačine (intenziteta) i čestine vremenskih nepogoda u većini oblasti na našoj planeti.

Ova predviđanja opštih promena klime do kojih će dovesti globalno zagrevanje dosta su pouzdana i neke od njih su već osmotrene poslednjih godina. Međutim, preciznije ocene se još ne mogu dati iz dva razloga. Prvi je nedovoljna usavršenost matematičkih modela atmosfere čija se pouzdanost smanjuje s dužinom integracije. Drugi razlog je što se još nedovoljno poznaju takozvani povratno-sprežni (feed-back) mehanizmi koji su karakteristični za klimu, jer svaka promena u prirodi izaziva neki protivučinak (kontraefekat).

Pored "staklene bašte", na promenu klime na Zemlji u bližoj budućnosti mogu se očekivati i drugi antropogeni uticaji. Stalno narastanje potrošnje fosilnih goriva, širenje mreže atomskih elektrana i povećanje zamućenosti atmosfere raznim aerosolima već dobija globalne razmere.

Zato je neophodno da čovečanstvo što pre uspostavi delotvorne mehanizme kontrole aerogenih uticaja na prirodu koja ima svoja ograničenja.

Profesor Fizičkog fakulteta u penziji i bivši direktor Saveznog hidrometeorološkog zavoda