Косовски Срби између мача и наковња

Душан Т. Батаковић је историчар и дипломата. Студије историје и магистарске студије завршио је на Филозофском факултету у Београду, док је докторске студије завршио на Сорбони у Паризу где је докторирао с тезом "Француска и стварање парламентарне демократије у Србији 1830-1914". Дугогодишњи сарадник Историјског и Балканолошког института САНУ, после доктората прелази на Филозофски факултет у Београду где предаје Увод у историјске студије и Општу историју новог века. После мандата амбасадора у Грчкој (2001-2005) именован је за саветника председника Србије и изабран за директора Балканолошког института САНУ, главног уредника годишњака "Балканика" и посебних издања Института (2005-2007). У Државном преговарачком тиму о будућем статусу Косова и Метохије Батаковић је био задужен за питање духовне баштине до јула 2007. када је именован за амбасадора Србије у Канади.

Разумевање политичких прилика на Косову и Метохији током деведесетих година прошлог века у међународним оквирима било је поједностављено: оно се сматрало претежно албанском земљом, са око 90 одсто етничких Албанаца, која већ десет година страда под репресивном управом српске мањине, под "српским апартхејдом", који оличавају Слободан Милошевић и његов режим после 1989, који нису зазирали од употребе репресивних мера против албанске већине на Косову.

Додатна пометња створена је применом западног појма ’нације’ којем је, по моделу nation-state или l’Etat-nation), много ближа употреба појма "народ Косова", премда такав, посебан народ не постоји, него само народи (у множини) Косова, од којих су Срби и Албанци најизразитије етничке заједнице. Под једним народом Косова албанска страна подразумева, међутим, само етничке Албанце (остали су, прећутно, сведени на статус мањине), покривајући се нетачним податком да Албанци чине око или више од 90 посто становништва у јужној покрајини Републике Србије. Број Албанаца у читавој Републици Србији био је, практично, идентичан броју Срба на простору Покрајине Косово – приближно 18 процената.

Да не постоји један јединствени народ Косова, који би био различит од оног у Албанији, или у зонама Македоније насељене Албанцима, добро показује чињеница да једина застава коју тај наводни народ Косова користи јесте искључиво албанска државна застава, а да се појам "Косовар" односи, одувек, само на етничког Албанца с тог простора. Срби користе назив "Косовац" за Србе с тих простора. Чак је и Бернар Кушнер, први цивилни администратор УН на Косову, употребљавао појам "Kosovar Serb", што би требало да значи нешто као албански Србин, све док није био оштро упозорен на суштинске разлике. Читава терминолошка збрка, иза које стоји ефикасна албанска пропаганда, имала је и има само један политички циљ: да раздвоји питање Косова од албанског питања у Албанији и БЈРМ-у (Република Македонија) и да камуфлира један анахроно етнички и дубоко дискриминаторски концепт владајуће елите косовских Албанаца у решавању косовског питања. Политичком прикривању тог циља знатно је допринео Милошевићев режим јер је његова аутистична политичка доктрина, најпре у односу према Западу, а затим и незаинтересованост за међународно прихватљиве и политички оправдане албанске захтеве за аутономијом и поштовањем људских права, од косовских Албанаца константно правила највеће жртве дискриминације и репресије.

Милошевић је, наиме, с дугогодишњим лидером Демократског савеза Косова Ибрахимом Руговом, општеприхваћеним вођом косовских Албанаца, имао неку врсту прећутног, обострано поштованог споразума. После 1989, када је Косову значајно лимитирана, а по албанској оцени до краја суспендована аутономија, Милошевић је допуштао Ругови да на Косову и Метохији спроведе референдум, прогласи независност и организује паралелни едукативни, економски, медицински и порески систем. Косовски Албанци су у дијаспори али и на самом Косову и Метохији, неометано скупљали прилоге (три процента примања по породици месечно) за финансирање својих паралелних институција, за чију дистрибуцију су се бринули посебно задужени активисти Руговине странке (ДСК). Њихов број је до 1997. нарастао на чак 25.000 активних чланова. Етнички Албанци су, заузврат, упорно бојктовали вишестраначке изборе у Србији и тиме омогућавали Милошевићу да са само стотинак хиљада српских гласова освоји најмање тридесет мандата у Народној скупштини Србије од укупно 250 посланика – мандате преко којих је несметано владао Србијом и после 1992. када је његова странка (СПС), заједно с коалиционим партнерима, екстремним националистима, изгубила апсолутну већину у бирачком телу Србије. У Београду је за само један посланички мандат у Народној скупштини било потребно освојити око 80.000 гласова.

По поузданим проценама расположења јавног мњења у Србији, политику Слободана Милошевића је у јулу 1992. подржавало само 23,7 одсто бирачког тела, и то без косовских Албанаца, који су, по обичају, бојкотовали свако испитивање јавног мњења на нивоу Србије. Наставак фељтона читајте од 6. децембра у штампаном издању "Политике".