Боље евро на књижици

На наговоре гувернера Народне банке Србије Радована Јелашића да штедимо у динарима, који су били чести нарочито претпрошле и прошле године, један штедиша одлучио је да се том позиву одазове 3. новембра 2008. Није хтео да за прикупљене динаре купује евре, па затим да их орочи на неко време. Решио је да послуша савет гувернера и да „на својој кожи” провери да ли је заиста исплативије штедети у динарима него у еврима.

Тако је овај грађанин поменутог датума у једној банци орочио 120.000 динара на шест месеци. Пристао је на понуђену годишњу камату од 12 одсто. Дакле, рачунао је, за пола године његове паре ће се оплодити за шест процената.

Али, за не дај боже и зарад рачунице коју је планирао да изведе на крају авантуре у коју се упустио, прибележио је да је у истој банци за речених 120.000 динара наведеног дана могао, по цени од 86,25 динара за евро, да купи тачно 1.391,3 евра.

После пола године, одмах после празника, 5. маја, заједно са приписаном каматом подигао је 125.808 динара. Кад је бацио поглед на таблу изнад шалтера са курсном листом, било му јасно да је одиграо на сопствену штету. У понедељак, 5. маја 2009. године, банка је продавала евро за 97,1 динар. Тог дана за 125.808 динара могао је да купи 1.295,6 евра. Није било тешко израчунати да је овај штедиша, у еврима, упркос приписаној камати, био на губитку тачно 95,6 евра. Или, ако се та сума помножи са 97,1 динар, за колико се тог дана евро могао купити на шалтеру исте банке, овај обожавалац гувернера Јелашића изгубио је 9.282 динара.

Банкари ће рећи да је ова рачуница тенденциозна. Да је поређење односа валута на почетку и на крају орочења штедног улога погрешан метод за оцену исплативости штедње. Јер, валута која се користи као репер, у овом случају евро, такође је променила своју вредност у наведеном периоду. Поред тога, ни Народној банци се не може замерити да протеклих шест месеци није чувала вредност динара. Ради тога је током прошле године продала готово милијарду евра.

Општеважеће је правило да се оправданост штедње процењује поређењем каматне стопе са инфлацијом, кажу економисти. Штедња има смисла ако понуђена камата чува вредност улога и омогућава његово увећање, макар за проценат изнад инфлације. Дакле, оправданост штедње се утврђује поређењем висине остварене каматне стопе са висином инфлације у земљи у којој је валута у којој се штеди матична валута. Упућени тврде да је у Србији штедња у динарима, бар у овој деценији, била исплатива. Штедња у еврима и доларима понекад је била врло исплатива, али у неким периодима и потпуно неисплатива. Валуте у којима се исплатило штедети, поред динара, јесте швајцарски франак, који се уз јапански јен сматра најстабилнијом светском валутом.

Економисти још кажу да свака централна банка управља висином каматних стопа тако да она буде виша од инфлације, чиме чува штедне улоге у домаћој валути. Да ли је Народна банка Србије у протеклих шест месеци одговарајућом политиком каматних стопа сачувала реалну вредност улога штедише из ове наше приче?

Према последњем саопштењу Републичког завода за статистику, инфлација је у априлу, мерена индексом цена на мало, износила 1,1 одсто, а од почетка године достигла је седам процената. Тако је инфлација у прва четири месеца ове године обезвредила улог нашег штедише за један процентни поен. Али, од октобра 2008. до краја априла ове године, каже званична статистика, инфлација је достигла 5,9 одсто. Наиме, у новембру и децембру (због пада цене бензина и млека) десила нам се дефлација: у новембру 0,1, а у децембру у односу на новембар један одсто.

Дакле, наш штедиша, кад бисмо се шалили, после шест месеци ипак је имао више – целих 0,1 одсто преко забележеног процента инфлације. Чињеница је да његов штедни улог у динарима није био обезвређен, па би се могло рећи да га гувернер није обмануо. Додуше, прошао би много боље да је штедео у еврима, али му то нико није саветовано.

Наравоученије: боље евро на књижици, него динар на грани.

Ако је истина да је новац енергија која се не губи, већ се само преноси, неко је у овој игри ипак био на добитку.