Дугови напрасно постали тајна

Док и на Западу, у јеку планетарне кризе, информације о банкротству више и нису неке, вест да је једна српска грађевинска компанија, истина део француске „Винчи” групе, објавила да иде у стечај ипак је била занимљива и тамошњим медијима, удомивши се у „Фајненшел тајмсу”. Немоћан да наплати своје рачуне од државе и измири своје повериоце, „Интермост” је не чекајући да га они блокирају сам затражио покретање стечајног поступка.

Та информација озбиљна је мрља на инвестиционој мапи Србије и свакако лош сигнал онима чији би капитал да привуче. Надлежни у Србији нису се бар јавно бавили том вешћу, ако не рачунамо најаве да ће држава дати гаранцију Јавном предузећу „Путеви Србије” да се задужи код банака и раздужи путарима. Ни вишедневни покушаји „Политикe” да неко у држави проговори о дуговању на релацији држава–привреда нису уродили плодом. Одговор на питања – колико и за шта све држава (буџет и јавна предузећа) дугују привреди, колика су међусобна (унутар државе) дуговања и потраживања, колико су српска предузећа дужна држави и ко су заправо највећи дужници у Србији – није добијен.

Ни у кабинету премијера Цветковића, ни у Министарству економије из којих су стизале најаве мултилатералне компензације (која би ублажила проблем неликвидности у српским финансијским и привредним токовима) ових дана се није могла добити информација ни о количини новца који ће се пребијати, ни када би то пребијање могло да почне, као ни о томе ко ће га и како у пракси спроводити.

– На томе се још ради. Анализирају се различите опције и искуства других земаља које су примениле мултилатералну компензацију и у наредних 20 до 30 дана биће донета одлука под којим условима ће се спроводити – за сада толико од Небојше Ћирића, државног секретара у Министарству економије. О томе ко колико коме дугује, каже, није његово да говори. Тачан износ дуговања утврдиће се тек када учесници у компензацији пријаве своја потраживања.

Ако је уопште и буде. Јер, како незванично сазнајемо, надлежни и нису сигурни да ли компензацију уопште треба и започињати, односно да ли ће је и у којој форми бити. Јер, досадашња искуства не обећавају велике ефекте. И унутар владе, судећи по досадашњим изјавама, осим оних који су на велика звона најављивали мултилатералну компензацију има и оних, попут министра трговине Слободана Милосављевића, који мисле да је можда паметније да се држава задужи и врати дугове привреди.

Пођемо ли од тога да ће најављеног и бити, тек о дуговима у конкретним бројкама не желе да причају ни држава, ни привреда. Ових дана не може се добити ни званична потврда да је премијер преко министарке финансија дао налог да држава, која је несумњиво највећи појединачни дужник у земљи Србији, тачно утврди колико и коме није платила.

Истина, директор Управе за трезор у саставу Министарства финансија Иван Маричић не одбија могућност да о томе говори за новине и не негира да располаже подацима. Али, о томе ће, каже, моћи да проговори тек када добије сагласност министарке финансија. До јуче у 16 часова одобрење још није допутовало из кабинета до Трезора. Док не стигне, а неизвесно је какав ће њен одговор тада бити (јер није лако и јавно признати толике милијарде дуга), остаје да верујемо мартовским, у међувремену растућим, подацима Уније послодаваца да су дуговања државе приватним компанијама премашила 68 милијарди динара, односно 719 милиона евра и процени који су представници Ерсте групе изнели јавно пред највишим државним челницима на копаоничком „Бизнис форуму” – да су обавезе јавних предузећа према привреди у 2008. години износиле 80 милијарди динара.

Ни привредници, упитани за обавезе и потраживања њихових компанија, не би да конкретизују невољу. У анкети коју Привредна комора спроводи тромесечно проблем маркирају са „да” и „не” – без цифара. Појединачне фирме не само да јавно о томе не говоре, него и не опомињу (или то чине стидљиво) своје дужнике из државног дворишта. Јер држава и њена јавна предузећа су и после свега највећи инвеститор и набављач, па кад других нема или их је мало, фирме рачунају да им је боље да ипак добију посао. Па макар им он био и плаћен много касније или наплаћен уз дисконт. Најбољи пример су грађевинари-путари који су олако прихватали послове углавном започете у време предизборних кампања, свесни да ће их тешко наплатити. Тако су им потраживања нарасла на 38 милијарди динара. Сада су пристали и на отпис камата и репрограм дела рачуна и своја потраживања свели на 20 милијарди динара. Овогодишњи мај могли би да упишу као месец наплате, кад се држава задужи код банака и врати им део дуга.

Кад је реч о њеним потраживањима, и држава говори збирно и оквирно: цела привреда за ПДВ, акцизе и царине држави дугује, према последњим јавно изнетим подацима, око 230 милијарди динара. Ко конкретно и највише? Е то је већ пословна тајна тих компанија, очигледно проглашена и државном.