Приватизација локалних медија

На Факултету политичких наука у Београду Бобан Томић (46) одбранио је тезу "Развојни аспекти приватизације мас-медија у Србији". Одбрана рада је привукла пажњу јавности због значаја теме – 229 медија мења власнике. Али, и због тога што је процес тек отпочео и на њега може да се утиче променом Закона о приватизацији. Томић је власник прве приватне радио-станице ван Београда, Радија Бајина Башта, од 1997. отворио је и истоимену телевизију а на студијским боравцима у Америци и Немачкој упознао је рад тамошњих регионалних гласила.

Саговорник наводи да је предмет приватизације 112 радио-станица, 66 новина и 51 телевизија. Од 1995. године, када је почела аукцијска продаја, од 181 медијског предузећа, продато је само 43.

Најскупље продато предузеће је РТВ Врњачка Бања – за 186 милиона динара. Према подацима Агенције за приватизацију, предузеће је у протекле две године негативно пословало па ће нови власник морати да покрије и губитак од 4.932.000 динара што, са износом обавезног улагања од 1.136.000, ову трансакцију приближава цифри од двеста милиона динара. Тако се отвара дилема о смислу куповине, с обзиром на то да продата кућа нема објекте нити толико вредну опрему која би оправдала висока улагања.

Најскупље продат појединачни медиј међу телевизијама је ТВ Лесковац – за 22 милиона динара, од радио-станица: Радио Лесковац за 19.600.000 динара, док је највишу цену међу локалним новинама постигао шабачки "Глас Подриња" – 69 милиона динара. Редакција је у мираз донела новом власнику и 567 квадратних метара пословног простора.

– Али, чак и када нема некретнина – каже Бобан Томић – локални медији постижу високе цене, као у случају Врњачке Бање, јер неки купци имају осећај да куповином медија постају део позитивног имиџа, прибављају статусну категорију, друштвени углед или престиж. Отуда неки показују и упорност у лицитирању па продајне цене драстично одскоче од почетних.

И код најјефтинијих куповина, потврђује се правило да је медиј – мед, слатка ствар за коју се лепе прсти. Купца је нашла и Радио Љубовија (19.000 динара) па и рекордер у јефтиноћи Златарске новости из Нове Вароши (16.000 динара). Ова гласила имају само име и запослене, скоро су без икаквих других вредности – изузев да су средство утицаја.

Сводећи резултате досадашњих продаја, Томић је установио да су сасвим ретко купци новинари и да су то углавном локални бизнисмени, али често и адвокати који купују за непознате власнике. И баш због овакве структуре власништва, он предлаже неке промене у моделу приватизације од којих је најважнија оснивање локалних јавних сервиса: