Privatizacija lokalnih medija

Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Boban Tomić (46) odbranio je tezu "Razvojni aspekti privatizacije mas-medija u Srbiji". Odbrana rada je privukla pažnju javnosti zbog značaja teme – 229 medija menja vlasnike. Ali, i zbog toga što je proces tek otpočeo i na njega može da se utiče promenom Zakona o privatizaciji. Tomić je vlasnik prve privatne radio-stanice van Beograda, Radija Bajina Bašta, od 1997. otvorio je i istoimenu televiziju a na studijskim boravcima u Americi i Nemačkoj upoznao je rad tamošnjih regionalnih glasila.

Sagovornik navodi da je predmet privatizacije 112 radio-stanica, 66 novina i 51 televizija. Od 1995. godine, kada je počela aukcijska prodaja, od 181 medijskog preduzeća, prodato je samo 43.

Najskuplje prodato preduzeće je RTV Vrnjačka Banja – za 186 miliona dinara. Prema podacima Agencije za privatizaciju, preduzeće je u protekle dve godine negativno poslovalo pa će novi vlasnik morati da pokrije i gubitak od 4.932.000 dinara što, sa iznosom obaveznog ulaganja od 1.136.000, ovu transakciju približava cifri od dvesta miliona dinara. Tako se otvara dilema o smislu kupovine, s obzirom na to da prodata kuća nema objekte niti toliko vrednu opremu koja bi opravdala visoka ulaganja.

Najskuplje prodat pojedinačni medij među televizijama je TV Leskovac – za 22 miliona dinara, od radio-stanica: Radio Leskovac za 19.600.000 dinara, dok je najvišu cenu među lokalnim novinama postigao šabački "Glas Podrinja" – 69 miliona dinara. Redakcija je u miraz donela novom vlasniku i 567 kvadratnih metara poslovnog prostora.

– Ali, čak i kada nema nekretnina – kaže Boban Tomić – lokalni mediji postižu visoke cene, kao u slučaju Vrnjačke Banje, jer neki kupci imaju osećaj da kupovinom medija postaju deo pozitivnog imidža, pribavljaju statusnu kategoriju, društveni ugled ili prestiž. Otuda neki pokazuju i upornost u licitiranju pa prodajne cene drastično odskoče od početnih.

I kod najjeftinijih kupovina, potvrđuje se pravilo da je medij – med, slatka stvar za koju se lepe prsti. Kupca je našla i Radio Ljubovija (19.000 dinara) pa i rekorder u jeftinoći Zlatarske novosti iz Nove Varoši (16.000 dinara). Ova glasila imaju samo ime i zaposlene, skoro su bez ikakvih drugih vrednosti – izuzev da su sredstvo uticaja.

Svodeći rezultate dosadašnjih prodaja, Tomić je ustanovio da su sasvim retko kupci novinari i da su to uglavnom lokalni biznismeni, ali često i advokati koji kupuju za nepoznate vlasnike. I baš zbog ovakve strukture vlasništva, on predlaže neke promene u modelu privatizacije od kojih je najvažnija osnivanje lokalnih javnih servisa: