Кад је шпорет вук'о шифоњере

Лајковац, некадашња варош железничара за коју су многи чули захваљујући песми („Иде Миле лајковачком пругом”) и парној локомотиви (чувеном „ћири”), обележио је прошле године век постојања. Издужио се град између реке Колубаре и Школског брда, пружио низ пругу која га пресеца по средини.. А кроз главну улица иде пут Београд – Ваљево.

Овде је била највећа раскрсница уских пруга у бившој Југославији. Прича се да је лајковачка станица имала укупно 49 скретница и 41 колосек. Педантни хроничарису прибележили да је са пругом у овај крај стигло и двадесет пет нација.

Занимљиво је да су овде 1911. године имали прво католичку цркву, па тек после православну, 1938. године. Та католичка црквица, заправо капела, налазила се у кући Словенца Франца Гачника (мада се он увек представљао као Лајковчанин), железничара. Није занемарљив ни податак да је фудбалски клуб „Железничар” основан 1927, пре „Звезде” и „Партизана”. А прва школа је била женска стручна, основана 1932. године.

Све док „ћира” није „пензионисан” у Лајковцу је радило 1.500 железничара. У ложионици је било чак 50 парних локомотива које су вукле возове на свим узаним пругама, од Лајковца према Београду, Ваљеву, Младеновцу и Чачку, Ужицу, Сарајеву... Пролазиле су на сваких десет минута. А дисциплина и тачност – као у војсци. По уласку воза у перон Лајковчани су навијали сат!

И данас се прича како је гарава локомотива, окићена венцима, кошуљама и пешкирима, повукла први воз с угледним путницима од Забрежја ка Ваљеву, а узбуђена деца викала: „Нано, шпорет вуче шифоњере!”

Миле од миља

– Укидањем узаног колосека, средином прошлог века, и отварањем пруге Београд – Бар, Лајковац је као железнички чвор почео да ишчезава. На то време још подсећају ложионица, у оквиру које је било и градско купатило, гвоздени мост, бункер, парна локомотива изложена у центру града... Неки овдашњи експонати, иначе, део су поставке у Музеју уских пруга у Пожеги – прича Милутин Ранковић, вајар (његове скулптуре су Београђани недавно видели у Руском дому), иначе добар познавалац овдашњих прилика и историје.

(/slika2)Лајковац је препознатљив и по водоторњу, јединственој грађевини и у бившој Југославији (постојао је још један сличан у Винковцима). Изграђен је пре Првог светског рата, обезбеђивао је воду парњачама све до 1969. године, а онда је напуштен и препуштен зубу времена. Појединци се носе идејом да га обнове, отворе у њему ресторан и тако направе туристичку атракцију.

А ко је био онај Миле из песме која је извукла из анонимности град железничара?

Мишљења су подељена. Једни ће вам рећи: „Тај је ишао пругом, као и сви ми из колубарског краја, бежећи из блата на камени насип.” Наш саговорник Милутин, међутим, има своје објашњење: „Миле је у овом крају надимак одмила за свакога.“

Браћа Бајић, познати певачи народних песама, родом из села Јабучја, снимили су чувену песму 1981. (по наговору оперског певача Живана Сарамандића), а она је, каже Томислав Бајић, настала 1908, кад је прорадила лајковачка пруга уског колосека. Додатној популарности песме, са рефреном „суво сено кошено...” доцније је допринео Предраг Живковић Тозовац. Сетио се у песми Лајковца и Горан Бреговић, а у роману „Лајковачка пруга” овековечио га је Радован Бели Марковић, родом из овдашњег насеља Ћелије.

Овде се све уклапа, као вагони на ранжирној рампи, па тако Лајковчани обележавају и важне датуме: 16. септембар 1908. године и долазак првог  воза (Дан града), па 17. септембар 1945. и ослобођење. Од 2001. године устоличена је и слава Лајковца, Огњена Марија (30. јула), којом се наставља традиција железничара.

Возови само пролазе

Данас је Лајковац само успутна станица, зато становници своју будућност траже на другој страни.

– Већина мештана запослена је у Рударском басену „Колубара”. Много очекујемо и од хрватске „Виндије”, чији би погони за прераду меса и млека ускоро требало да прораде – истиче председник општине Душан Живановић.

Око 12.500 хектара плодних колубарских ораница чекају вредне пољопривреднике. Ако се узме у обзир да је у граду посла све мање, а да се кооперантима нуде разне повољности, онда градски оци имају разлога да буду оптимисти.

Површински коп „Тамнава западно поље” такође је на лајковачкој општини. На мети угљенокопа нашла су се и села Мали Борак и Скобаљ. Ускоро их више неће бити на географским картама. Заузврат би РБ „Колубара” требало да исплати надокнаду како је договорено, на шта се у општини озбиљно рачуна. Од тих пара зависе и проширење овдашњег обданишта које је постало тесно за још 70 малишана, затим водовод у Степањи, фабрика за пречишћавање отпадних вода...

Преко Топлице до воденице

Лајковац је једна од 10 локалних самоуправа која је добила признање „Општине будућности” за 2008. годину. Посебну пажњу је привукао Фестивал музичко-сценског стваралаштва деце предшколског узраста, који се у Лајковцу одржава већ четири године, сваког маја.

(/slika3)Овај град је примамљив и за туристе: археолошко налазиште Анине у Ћелијама сведочи да су у чарима овог краја уживали и Римљани, који су ту направили палату од 7.000 метара квадратних! Српски краљ Драгутин је 1284. године територију добио као мираз од свог таста, угарског краља.

Ипак, најзначајнији историјски објекат на територији општине је манастир Боговађа. Овде је 1803. године одржан састанак кнезова и виђенијих људи тадашње Србије и одлучено да се подигне буна против Турака. У то време архимандрит манастира Боговађа био је Хаџи Рувим, најписменија и најутицајнија личност тог времена. Убијен је у сечи кнежева.

Ко не прошета до села Маркова Црква пропустиће да ужива у жубору реке Топлице, да посети цркву посвећену светом Димитрију и воденицу Сретеновића. Испод Враче брда у Ћелијама се налази црква – спомен-костурница, у којој су похрањене кости српских јунака и аустријских војника изгинулих у легендарној Колубарској бици.

Милутин Ранковић нас упозорава да не заборавимо цркву Светог Николе у Степањи, да посетимо и село Јабучје, подсетио нас је и на серију „Приче из Непричаве” која је баш у том селу и снимана, а затим нас је одвео на градску плажу, недалеко од самог центра, право до Јолића воденице са седам каменова, једине од некадашњих 27 колико их је било на Колубари.

У воденици је Земунац Аца Белошевић, некадашњи лађар. На обали Колубаре начичкани вајати, купују их по селима предвиђеним за исељавање због угљенокопа и постављају као викендице поред реке, сазнајемо од Вере Костић. Она је једно време на посао у Београд путовала возом из Лајковца, а сада се нада да ће у завичају добити стални посао.

Предах смо нашли у мотелу „Ловац”, чије име упућује на крај богат разноврсном дивљачи. Ако сте мислили да је то све – преварили сте се. И ово је, за сада, довољно за оне који пожеле да посете Лајковац.