Групе са гитарама су прошлост…

Иако је за неког извођача или бенд можда и најважнија одлука за будућу музичку каријеру да има способног и проницљивог менаџера, добар уговор и дискографску кућу вољну да уложи новац у њихова издања, то им се понекад може обити о главу! У то су се протеклих деценија уверили многи музичари широм света. Непрепознавање квалитета, погрешни савети менаџера, лоши потези дискографа… све то погубно може да утиче на каријеру неког састава или извођача.

Менаџер славног британског бенда „Рејдиохед” недавно је открио да је предложио члановима састава да се разиђу пре него што су снимили албум „In Rainbows”. Овај албум, снимљен 2007. године, осим што је доживео хвалоспеве критике, направио је и револуцију у дистрибуцији. Међутим, две године раније чланови групе били су уморни и нису никако могли да нађу прави звук, објашњавао је ових дана њихов менаџер Брајан Месиџ.

Зато су Месиџ и његове колеге из фирме „Courtyard Management”, које заступају и музичка имена као што су „Фејтлес”, „Суперграс” и Кејт Неш, опрезно предложили бенду да се расформира, уз објашњење „да морају имати страст за оно што раде”.

Срећом, чланови британског бенда нису страдали јер су игнорисали савет менаџера и одлучили да заврше један од њихових најбољих албума. Али, менаџери су им дали и један крајње користан савет, захваљујући коме су доспели на насловне стране свих светских новина. Предложили су им да албум објаве искључиво дигиталним путем и да фанови за нови компакт диск плате колико желе и могу. Тиме су, практично, направили револуцију у дистрибуцији музичких издања путем Интернета.

Пример бенда „Рејдиохед” није једини. Грешака и гафова у музичкој индустрији било је одувек.

Далеке 1989. године, када је хер-метал био у зениту, у кући „MCA Records” одлучили су да се окористе од новог музичког тренда. Уложили су милион долара у лосанђелески бенд „Pretty Boy Floyd” који је одсвирао само осам концерата. Међутим, деби албум групе „Leather Boyz With Electric Toyz” завршио је тек на 130. месту Билбордове листе. Бенд је потрошио још који долар, а од успеха ни трага, те је 1991. године „MCA Records” раскинуо уговор са њима. У међувремену, измакла им је шанса да потпишу уговор са саставом „Нирвана”.

На почетку новог миленијума Клајв Дејвис проглашен је престарим за вођење компаније „Ариста”, и практично је истеран из куће коју је основао 25 година раније. На његово место дошао је Антонио Рид. Витни Хјустон и Карлос Сантана јавно су протестовали због такве одлуке, и BMG, родитељска компанија „Аристе”, била је присиљена да Дејвису да бар неки поклон. Дар је дошао у виду челног места етикете „J Records”. И док је „J Records” објављивао хитове Алише Киз, Лутера Вандроса и Рода Стјуарта, „Ариста” је бележила милионе долара губитка. Зато је 2004. године BMG склонио Рида и поставио новог директора за цео амерички огранак BMG – Клајва Дејвиса.

Када су чланови групе „Вилко” 2001. године донели албум „Yankee Hotel Foxtrot” у издавачку кућу „Reprise”, челник компаније Дејвид Кан рекао им је да је плоча толико лоша да ће уништити каријеру групе. Бенд није хтео ништа да мења, па је етикета „Reprise” раскинула уговор са њима и вратила им мастер албума. Неколико месеци касније „Вилко” је потписао уговор са етикетом „Nonesuch” која је, као и „Reprise”, део компаније „AOL Time Warner”. Дакле, иста компанија им је два пута платила по 300.000 долара за снимање албума „Yankee Hotel Foxtrot”, који је и најпродаванији у њиховој каријери.

Пре 13 година компанија „Warner Bros” потписала је уговор са групом R.E.M. вредан 80 милиона долара, којим су се чланови бенда обавезали да сниме пет албума. Био је то најуноснији уговор у историји који, међутим, није донео очекивану добит. У компанији „Warner” су очекивали да ће R.E.M. продати најмање три милиона примерака својих албума, међутим није остварена чак ни петина планиране продаје. Ни данас се не зна колико је тачно дискографска кућа изгубила новца.

Кућа „Columbia Records” крајем деведесетих желела је да направи нове звезде. Уложили су 400.000 долара за уговор са талентованом Алишом Киз, а онда су од ње хтели да направе нову Витни Хјустон. Алиша није хтела на то да пристане, отишла је у „J Records” и од тада продала 20 милиона албума.

Некако у исто време, још једна потенцијална звезда, репер 50 Cent, снимио је албум „How to Rob” и покушао да привуче пажњу челника „Columbia Records”. Није успео, а када је пре девет година рањен са девет хитаца, компанија га је откачила. Слатко им се осветио, јер је потписао уговор са кућом „Interscope” и постао права машина за прављење пара.

Дик Роу био је једини челник издавачке куће (Decca Records)који не само што је откачио „Битлсе”, већ је њиховом менаџеру Брајану Епстајну одбрусио: „Групе са гитарама су прошлост!” Епстајн је молио Роуа да поново размисли и он је пристао да оде у Ливерпул и чује бенд уживо. Иако је видео гомилу клинаца како, по киши, покушавају да уђу у клуб „Cavern” и чују ливерпулске „Бубе”, Роу се вратио кући и, уместо са „Битлсима”, потписао уговор са „Трелемоусима”. Епстајн је потом успео да наговори челнике куће EMI да потпишу уговор са Леноном, Макартнијем, Харисоном и Старом. Остало је историја…