Хамлет из нашег сокака

„Хамлет” Вилијама Шекспира је једно од чуда овога света које вековима одгонетамо, и још га одгонетнули нисмо. Стафан Валдемар Холм, који је „Хамлета” режирао у Краљевском драмском позоришту „Драматен” из Шведске, свакако није намеравао да Шекспирову трагедију компликује, нити је жудио за особитом оригиналношћу, или коментаром досадашњих небројивих извођења овог загонетног комада. Холм је, одиста, поверовао Коту да су Шекспир и Хамлет наши савременици па се, са сигурношћу, може рећи да његов „Хамлет” не пати од ерудиције, сувишне метафизике, говора и боја оностраног. Његов Хамлет је биће из наше улице, сасвим од крви и меса, и рекли бисмо протагониста нашег времена, „филозофије против филозофије”, далеке сваком даљем закукуљивању и замумуљивању Шекспирове тајанствене творевине.

Сценограф и костимограф Бенте Лике Милер је сцену затрпала двоседима и троседима које можете видети у свакој просечној грађанској породици. Глумци су на сцену дошли, такорећи, у својим оделима, и на њима нема никаквих ознака дворјанства, краљевства. Речју, Холм је све од неба, и онога горе, и иза, погурао надоле ка земљи, од изузетности и необичности ка свакодневном и људском. Можда и одвише људском, одвише свакодневном. Губећи на филозофичности и поезији, добили сте у реалистичности и разложности. У овој поставци Хамлет није изузетак и готово да у овом младићу нема ничег што не би могао поделити са својим вршњацима који данас имају сличне проблеме са породицом, преступом, кривицом, осветом, девојком, љубављу, са корумпираном државом и, повремено, са жељом и страшћу, опсесијом да кажу, заложе се за истину.

Не анализира Холм Хамлетово оклевање већ говори о препрекама и замкама које младом човеку стоје на путу и спречавају га да дође до истине, избори се за своје схватање света, раскринка и казни кривце, кривотворитеље живота. Хамлет Јунаса Малмшоа се супротставља, буни, упиње се да докаже да у Данској, одиста, нешто труне. Истина, он многе ствари у свом окружењу не може да схвати, оне у њему изазивају гнев и отпор, али овај Хамлет није само одузети меланхолик већ и човек делања. Питање је како! На сваком кораку замке, препреке, издаја. Они који држе власт, насилници и кривотворци су лукави и не одричу се лако поседа који су силом и злочином освојили. Шта у тако бескрупулозном свету може да учини један младић коме је стало до части, пријатељства, љубави, који зна, или бар слути, оно о чему ова нечасна и себична, властољубива и користољубива бића и не сањају.

Редитељ Стафан Валдемар Холм је трезвен, рационалан дух, и никога у „Хамлету” није повластио. Краљевске, принчевске и дворске персоне лишио је грандиозности, величине. Многи међу њима су готово нико и ништа, као Клаудије Бјорна Граната. Холм и Гранат га тумаче као ништавног, безначајног и бескрупулозног човечуљка у грађанском оделу, спремног на свакојака недела и лукавства да би скрио своје недело. Читава представа, уосталом, спуштена је са трагедијских висина у тврду збиљу, лишена је театралних гестова и интонација. И великих филозофичних монолога, мање-више. То је само једна грађанска породица која се распада у држави која је и сама „пукла”. Збивања без изузетности иза којих ће остати прича коју ће један посматрач, смушени и спетљани Хорације, препричати. Стафан Валдемар Холм не жели да Краљевско драмско позориште игра приче, већ ово „сада”, а приче долазе затим, и могу се украшавати и препричавати на стотине начина и верзија.

У овој представи загонетност, чаролија и мистика се не негују. Колико је могуће, редитељ Холм „Хамлета” рационализује и своди на меру такозваног обичног људског бића. Од почетка, Офелија Ребеке Хемсе је „разбијена”, слуђена, већ откачена девојка каквих су пуни савремени свет, труле породице, краљевства и републике. У Гертруди Стине Екблад мало је душевности, а о трагичкој узвишености да и не говоримо. Она је обична, у много чему, у сексу особито, неумерена, да не кажем превртљива и алава особа. Ништа од краљице и мајке опхрване кајањем. Полонија (Магнус Ернер) Холм је гурнуо на маргину, лишио га чак и његове комичке насртљивости. Фигура без значаја! Розенкранц и Гилдерстерн су марионете, дворске луде, бедне улизице. Број лица сведен је на економичну меру. Дух Хамлетовог оца је у Хамлетовом телу и појављује се на сцени. Многе формалне, ритуалне сцене редитељ изоставља.

Трулеж, родитељски и државни терор, људи без личности, идентитета, живот у бедној послушности, ситни, безначајни цинкароши, живот да ти се смучи и згади, гримаса коју најчешће виђамо на лицу Хамлета Јунаса Малмшоа. И, шта један побуњени часни младић може да учини у оваквом свету! На кога да се позове и ослони, како ову лаж и трулеж да рашчисти? Изгледа да је Хамлетов циљ превелики, неостварив, његове снаге премале, недовољне свакако. Представа рађена више на увиду у савремени свет и свакодневицу, него за неку нову естетику трагичког. Више је то драма Дневног, него трагедија Ноћног духа. Холмова представа речито говори о збивањима и речима, али ћути о осталом, о оностраном, о оном што је ћутање. О трагизму до кога се не долази разлагањем, већ доживљавањем других, далеких светова и оностраног, ова представа недовољно говори.