Лиз Рајт, деби у џинсу

„Мораш да разговараш са Лиз Рајт (Lizz Wright)”, убеђивала ме је лета 2003. године у Хагу Далија Амбах-Каплин, шефица одељења дискографске куће Verve за комуникацију са медијима. У рукама сам држао примерак тек објављеног деби албума „Salt” и промотивни текст о новом чуду од детета.

Две године касније, са другим местом за први и првим местом за други албум на листи Billboard contemporary џез албума, заказивање интервјуа личило је на немогућу мисију – док сунце Перуђе није учинило своје. Између пасте, црног вина и еспреса у башти хотела „Ла Розета”, а после феноменалног „Amazing Grace” у Театру Морлаки, причали смо о другарству, природи и музици. „Дивно је када се између музичара развије такво другарство”, коментарише Лиз Рајт моје подсећање на похвале колега.

Сматрајући излишним, нисмо причали о џезу. Лиз заиста снима за водећу светску џез продукцију и наступа на највећим џез скуповима, сарађујући са истакнутим џез уметницима. Али, тешко је наћи џез жанр у који би је сместили, што она и не жели: „Џез је фузија, еклектичан је и не знам куда иде... Ја сам са џезом добила слободу мешања ствари и сагледавања њихових веза”. У њеном случају, џез је дошао на крају, супериорно повезујући два далека краја музичке традиције.

„Мој отац, пастор у цркви Свете Тројице у Јужној Џорџији, уценио ме је. Рекао ми је да ће ми забранити часове класичног клавира, ако не будем научила да свирам црквену музику. Склопили смо дил, и убрзо сам постала експерт за медитативну музику за богослужење: баптистичка, лутеранска, адвентистичка црква седмог дана... Тако сам научила да певам госпел и отишла у Атланту на даље школовање гласа.” Поново у класичним водама, пред Рајтовом је био нови изазов. „Била сам црна овца у класи – никад не бих урадила домаће задатке, и на крају смо се разишли. Мрзела сам оперу, мада се радо сећам неких арија, попут ’Caro Mio Ben’ Ђузепа Ђорданија.” Вратила се у Јужну Џорџију, изнајмила ненамештен стан и прихватила посао у осигуравајућем друштву да би некако скрпила за храну. „Јела сам нудле, али и шест месеци стално слушала плочу Ејби Линколн ’A Turtle’s Dream’ – опчинио ме је њен глас и начин на који прича приче. Подсетила ме је на старе даме у цркви. Почела сам да пишем песме, кристалишући слику своје будућности у музици.” Следећа степеница био је Њујорк. „Прихватио ме је др Ричард Харпер, који ми је помогао да саставим утицаје госпеле, класике и хорске музике у свом гласу. И то је остало: волим да певам у дугачким низовима, да пустим глас из грла и сачекам да се ехо врати. А то потиче из класике.”

На једном џем-сешну у Атланти чуо ју је продуцент Рон Симблист и убедио да се прикључи групи, џез саставу In The Spirit. Три године Лиз је скупљала искуство на сцени, а онда је Симблист послао демо траку у дискографску кућу Verve и млада певачица се нашла на аудицији у Њујорку. „Био је то један од најгорих дана у мом животу: соба пуна славних продуцената, а ја у џинсу – пошто сам заборавила концертну тоалету – са бендом који је једва склапао крај с крајем и ужасним притиском у глави. Мислила сам да ће се зидови сручити на мене! Те ноћи сам се први и једини пут поштено напила. Када ми је Рон јавио да сам добила уговор, нисам могла да поверујем – рекли су да ме не узимају због гласа, већ због убедљивости на сцени!”

Док се први албум још крчкао, Лиз је била позвана да учествује у омажу Били Холидеј, у друштву Дајен Ривс, Луа Роулса, секстета Теренса Бланшара и великог оркестра. „Ја никад ниједном мушкарцу нисам изговорила нешто попут ’Don’t Explain’”, присећа се Лиз. „Осетила сам се поседнута и опседнута Билиним животом и пустила да у себи осетим ту тугу...” Описујући наступ у Hollywood Bowlу, критичар листа „Los Angeles Times” утврдио је да је „изашла на сцену као тотални анонимус, да би са ње сишла као звезда”.

Даље су ствари ишле природним током. Враћајући се на свој деби, каже да може да осети „притисак конфузије, пуно тражења, фрустрације и усамљености”. Други су, ипак, у топлини њеног контраалта доживели дубоку емоцију соула, невиност фолка, бол блуза и слободу џеза, што је значило брз пут ка врху. Исти утицаји су још израженији на следећем албуму „Dreaming Wide Awake”, који је надахнуто продуцирао Крег Стрит (Касандра Вилсон, Кеј Ди Ленг).

Природа, у којој се огледа исконски дух блуза, њена је непресушна инспирација. На омоту првог албума замишљено лежи на обали језера, за други је пожелела песак и стење пустиње у Калифорнији, а на актуелном албуму „Orchard” уронила је у башту испред бакине куће („Бака ме посебно инспирише. Довољно је да ми прича пет минута и ја ћу добити идеју за три песме!”). Од фотографија које је направила у башти саставила је слајд шоу на музику Тома Вејтса и приказала га сарадницима пред последње снимање: било је то довољно да сви разумеју шта жели... Ауторски потпуно сигурна, написала је, у сарадњи са Тоши Регон, осам композиција (исто толико се укупно нашло на прва два албума), поново загребала богато наслеђе америчке музике пожелевши да пружи своје виђење песама Петси Клајн, Ајка и Тине Тарнер, састава Led Zeppelin, Sweet Honey in the Rock и The Band – чија је ванвременска балада „It Makes No Difference” сакривена иза последње песме наведене на омоту.

Да ли је то џез? А да ли је то важно? Речима Дјука Елингтона: „Постоје само две врсте музике – добра и лоша”. Лиз је одабрала добар пут.