Сметлишта, а не депоније

У зависности од извора података, у Србији постоји између 160 и 180 званично регистрованих депонија комуналног отпада. Од тогa, само на 12 (око девет одсто) постоји дренажни систем за прикупљање процедних вода, а само девет депонија (седам одсто) располаже системом за прикупљање гасова (отплињавање). То значи да је мање од десет одсто регистрованих депонија колико-толико уређено, док осталих 90 одсто представља најобичнија сметлишта. Има и таквих депонија које су смештене уз реку десетак километара узводно од градске „плаже”.

Поуздани показатељи о количини и врсти отпада који је створила и ствара индустрија, као и о броју и величини генератора отпада не постоје, али се процењује да се у Србији акумулира више стотина хиљада тона овог отпада, за који се углавном не зна где и под којим условима се одлаже (баца). Разлог за овако поступање вероватно је у томе што у Србији не постоји ниједно постројење за третман и одлагање опасног отпада.

Ради истине треба рећи да је Србија још 2003. усвојила Националну стратегију управљања отпадом која, поред осталог, представља део програма нашег усклађивања са ЕУ. Али, исто тако је истина да је мало шта од те стратегије постало делотворно. Закони, подзаконска акта и други документи нису дали одговарајуће резултате.

Процењује се да се на поменуте депоније одлаже око две трећине годишње генерисаног отпада, а остатак, по неким проценама око милион тона, завршава углавном на „дивљим” депонијама. Њих има свуда, од главног града до заштићених природних добара и националних паркова, дуж путева, у рекама и на њиховим обалама, по пољима и горама.

Можемо ли ту нешто да урадимо? Покренута је акција да се Србија очисти и дивље депоније уклоне. Да ли то значи да се оне после чишћења неће поново стварати? Досадашње искуство говори супротно. Све док се не спречи њихово настајање никакво чишћење неће очистити Србију. Ко је за ово крив?

Да ли грађани Србије воле своју земљу ако не могу да се уздрже да кесу са ђубретом баце било где, да истресају пепељаре кроз прозор аутомобила, да са задовољством остављају празне пластичне и друге боце по парковима и излетиштима. У анкетама Србију сви толико волимо, живот бисмо дали за отаџбину, а ово друго су ситнице које нису важне. Али како то да су важне за остатак Европе са којом хоћемо да се зближимо?

За неуредну и неочишћену Србију највећу кривицу сносе њени грађани, они који је прљају, и они малобројнији који то не чине, али дозвољавају оним првима да то раде. Наравно, и они који управљају или су управљали овом земљом, који све то индолентно посматрају и немају искрене воље и времена да се баве „небитним ситницама”.

Свака земља може да буде чиста и уредна ако је њени грађани воле и поштују (или су на то натерани), што доказује наше окружење и остатак Европе, где је очигледно делотворна прва или друга од поменутих опција. За то треба да се побрину сами грађани и власт која ће лепо да их замоли да више не прљају своју земљу, а као резервну варијанту да припреми строже прописе и обезбеди њихово доследно спровођење па ће онда нужност постати навика.

Дакле, пре чишћења спречити даље загађивање. Из сваког владиног министарства и других њених тела једно до три радна места претворити у инспекторска (тако би добили више од 100 нових еколошких инспектора без нових трошкова); дати већа овлашћења еколошкој инспекцији; знатно пооштрити казнену политику; увести откуп амбалаже (као рецимо у Хрватској) и то би било довољно да нас не буде срам кад неком странцу показујемо лепоте наше земље.

Декан Факултета за примењену екологију Футура, Универзитета Сингидунум