Smetlišta, a ne deponije

U zavisnosti od izvora podataka, u Srbiji postoji između 160 i 180 zvanično registrovanih deponija komunalnog otpada. Od toga, samo na 12 (oko devet odsto) postoji drenažni sistem za prikupljanje procednih voda, a samo devet deponija (sedam odsto) raspolaže sistemom za prikupljanje gasova (otplinjavanje). To znači da je manje od deset odsto registrovanih deponija koliko-toliko uređeno, dok ostalih 90 odsto predstavlja najobičnija smetlišta. Ima i takvih deponija koje su smeštene uz reku desetak kilometara uzvodno od gradske „plaže”.

Pouzdani pokazatelji o količini i vrsti otpada koji je stvorila i stvara industrija, kao i o broju i veličini generatora otpada ne postoje, ali se procenjuje da se u Srbiji akumulira više stotina hiljada tona ovog otpada, za koji se uglavnom ne zna gde i pod kojim uslovima se odlaže (baca). Razlog za ovako postupanje verovatno je u tome što u Srbiji ne postoji nijedno postrojenje za tretman i odlaganje opasnog otpada.

Radi istine treba reći da je Srbija još 2003. usvojila Nacionalnu strategiju upravljanja otpadom koja, pored ostalog, predstavlja deo programa našeg usklađivanja sa EU. Ali, isto tako je istina da je malo šta od te strategije postalo delotvorno. Zakoni, podzakonska akta i drugi dokumenti nisu dali odgovarajuće rezultate.

Procenjuje se da se na pomenute deponije odlaže oko dve trećine godišnje generisanog otpada, a ostatak, po nekim procenama oko milion tona, završava uglavnom na „divljim” deponijama. Njih ima svuda, od glavnog grada do zaštićenih prirodnih dobara i nacionalnih parkova, duž puteva, u rekama i na njihovim obalama, po poljima i gorama.

Možemo li tu nešto da uradimo? Pokrenuta je akcija da se Srbija očisti i divlje deponije uklone. Da li to znači da se one posle čišćenja neće ponovo stvarati? Dosadašnje iskustvo govori suprotno. Sve dok se ne spreči njihovo nastajanje nikakvo čišćenje neće očistiti Srbiju. Ko je za ovo kriv?

Da li građani Srbije vole svoju zemlju ako ne mogu da se uzdrže da kesu sa đubretom bace bilo gde, da istresaju pepeljare kroz prozor automobila, da sa zadovoljstvom ostavljaju prazne plastične i druge boce po parkovima i izletištima. U anketama Srbiju svi toliko volimo, život bismo dali za otadžbinu, a ovo drugo su sitnice koje nisu važne. Ali kako to da su važne za ostatak Evrope sa kojom hoćemo da se zbližimo?

Za neurednu i neočišćenu Srbiju najveću krivicu snose njeni građani, oni koji je prljaju, i oni malobrojniji koji to ne čine, ali dozvoljavaju onim prvima da to rade. Naravno, i oni koji upravljaju ili su upravljali ovom zemljom, koji sve to indolentno posmatraju i nemaju iskrene volje i vremena da se bave „nebitnim sitnicama”.

Svaka zemlja može da bude čista i uredna ako je njeni građani vole i poštuju (ili su na to naterani), što dokazuje naše okruženje i ostatak Evrope, gde je očigledno delotvorna prva ili druga od pomenutih opcija. Za to treba da se pobrinu sami građani i vlast koja će lepo da ih zamoli da više ne prljaju svoju zemlju, a kao rezervnu varijantu da pripremi strože propise i obezbedi njihovo dosledno sprovođenje pa će onda nužnost postati navika.

Dakle, pre čišćenja sprečiti dalje zagađivanje. Iz svakog vladinog ministarstva i drugih njenih tela jedno do tri radna mesta pretvoriti u inspektorska (tako bi dobili više od 100 novih ekoloških inspektora bez novih troškova); dati veća ovlašćenja ekološkoj inspekciji; znatno pooštriti kaznenu politiku; uvesti otkup ambalaže (kao recimo u Hrvatskoj) i to bi bilo dovoljno da nas ne bude sram kad nekom strancu pokazujemo lepote naše zemlje.

Dekan Fakulteta za primenjenu ekologiju Futura, Univerziteta Singidunum