Ђоковић није наишао на отпор Троицког

Да је жреб био повољнији, можда би се у полуфинале првог турнира АТП у Београду пробио још неки наш тенисер, а не само најбољи међу њима. Новак Ђоковић наставља да с успехом носи бреме већ виђеног победника на такмичењу на којем је својеврсни домаћин. Да је којим случајем приредба у обновљеном тениском центру Милан Гале Мушкатировић државно првенство, понео би шампионски ловор. После победе у сјајном мечу с Јанком Типсаревићем, свом првом на турниру, савладао је у четвртфиналу и Виктора Троицког, али лако и рутински – 6:3, 6:2, за само 70 минута.

Вечерас, у 20 часова, бориће се за финале с водећим италијанским тенисером Андреасом Сепијем, 36. на светској листи, који је у четвртфиналу савладао Бразилца Маркоса Данијела (120. место) са 6:4, 7:5. Ђоковић је Италијана, четвртог носиоца, победио у сва четири међусобна дуела, али је увек играно на тврдој подлози, по двапут на отвореном и у дворани.

Узбуђење ни на терену ни на препуним трибинама

Неодољиви тениски магнет је поново привукао много света на сусрет наших тенисера. Да ли зато што је крај радне недеље, гледалаца је било и више него када су играли Ђоковић и Типсаревић. Тек по неко празно место.

Синоћњи меч је, међутим, био некако миран. Узбуђење се није пренело на крцате трибине јер га није било ни на игралишту. Почело је брејковима – 1:1. Видело се да је Ђоковић нервозан, а Троицки опрезан, покушавајући да што дуже сигурно држи игру у пољу, а противника уз основну линију. И – ту је погрешио. Упао је у Ђоковићеву замку, јер се наш најбољи тенисер, наизглед укопан у свом рову, тако мајсторски преобрати у опасног нападача.

Ако је, како сматрају многи, тениски меч као шаховска партија, онда би ваљало да се црни топ понекад с много ризика стушти међу беле фигуре не би ли ловац потом уздрмао краља. Троицки није био спреман да тако рескира. Његово самопоздање је било из темеља уздрмано чим није искористио две узастопне прилике да освоји гем на Ђоковићев сервис и тако поведе с 3:2. Уследила је краћа пауза због лекарске интервенције, пошто се Троицки пожалио на бол у врату. Меч је, срећом, настављен јер је то било безазлено. Први је брејк начинио Ђоковић (4:2), а онда је игра Троицког постала потпуно трошна. То је био преломни моменат, обележен честим грешкама потоњег пораженог.

Можда је нешто више лепих поена с обе стране виђено у другом сету. Ђоковић је, још једном освојивши гем на све непоузданији противнички сервис, повео с 3:1. Његова победа је већ била извесна, а зато је можда публика прикривено стала на страну Троицког, одобравајући његове спорадичне добре потезе. Као да је желела и прижељкивала да њихов сусрет по динамици и узбуђењу почне да личи на дуел Ђоковића и Типсаревића. Наш најбољи тенисер, међутим, тек се тада пење у раван својих претензија и јаким ритмом ломи и последњи отпор пољуљаног супарника.

Троицки је с терена испраћен бурним пљеском. То није била награда за његову игру против Ђоковића, нити осећај сажаљења публике због немоћи на мечу у којем је пресудила разлика у квалитету. То је аплауз који је Троицки заслужио јер је постепено постао још један наш спортски миљеник.

Требало је да играм нападачки

– Честитам Ђоковићу на заслуженој победи. Желим му да освоји трофеј, јер би било веома лепо да наш тенисер тријумфује пред домаћом публиком, уосталом Ђоковић је и главни фаворит за то. Криво ми је што сам изгубио. Имао сам шансу у првом сету, али када нисам искористио две брејк лопте на његов сервис, пали су ми и концентрација и самопоуздање, а Ђоковић је играо добро. Деловало ми је да сам без тактике. Готово све што сам покушао да буде директни поен, завршило је у ауту неколико центиметара. То ме је поколебало. Као што је уочио и Типсаревић, против најбољих тенисера на свету веома је тешко вратити се у игру ако направе опипљивију предност. Можда сам могао да прођем и боље на турниру да сам имао срећнији жреб. Требало је да играм офанзивније. Једино је то рецепт против најјачих, јер им се даје мало времена да осмисле поен. Понекад, ако сматрам да ће то уродити плодом, играм и одбрамбеније. Мислио сам да ће тако бити боље и против Ђоковића, али сам погрешио – казао је Троицки за кога, такође, нема предаха. – Већ морам да путујем за Мадрид, на мастерс турнир који почиње у недељу. Потом играм на Светском екипном првенству у Диселдорфу. Играм већ четврту недељу узастопно, али се надам да ћу издржати и показати се у најбољем светлу на Ролан Гаросу.

Ево какви су били утисци победника:

– Слабо сам почео. Можда је обојицу психички мало пореметило то што је меч кренуо с пола часа закашњења. Пресудио је брејк који сам направио за вођство с 4:2. Троицком се тада пољуљало самопоуздање и почео је да греши. Није га слушао ни сервис, његого најјаче оружје, које је и његова предност у односу на мене. Прва два меча на турниру била су ми веома тешка. Игаро сам против земљака, суграђана, што носи посебно узбуђење. Али, морао сам да останем мотивисан. И у тим мечевима сам био фаворит и од мене се очекивала победа. Они су могли да играју растерећеније и без превеликих очекивања што је за фаворита увек велика опасност. Можда је резултатски моја победа убедљива, али тешко је и у таквим дуелима. Задовољан сам како сам одржавао ритам, поготово у другом сету. Та моја способност да мењам ритам на мечу биће ми ослонац и против Сепија. У другом полуфиналу Карловић је велики фаворит. Можда би ми зато било лакше када бих играо с Куботом, али противника не могу да бирам. Дугогодишње искуство ме је научило како да рационално трошим снагу и играм колико ми је потребно за победу, подижући ритам из меча у меч. Не потцењујем тако никога, поготово не Типсаревића и Троицког, али сматрам да тако могу да делујем и у Београду и на следећим турнирима.

Г. Анђелић