Đoković nije naišao na otpor Troickog

Da je žreb bio povoljniji, možda bi se u polufinale prvog turnira ATP u Beogradu probio još neki naš teniser, a ne samo najbolji među njima. Novak Đoković nastavlja da s uspehom nosi breme već viđenog pobednika na takmičenju na kojem je svojevrsni domaćin. Da je kojim slučajem priredba u obnovljenom teniskom centru Milan Gale Muškatirović državno prvenstvo, poneo bi šampionski lovor. Posle pobede u sjajnom meču s Jankom Tipsarevićem, svom prvom na turniru, savladao je u četvrtfinalu i Viktora Troickog, ali lako i rutinski – 6:3, 6:2, za samo 70 minuta.

Večeras, u 20 časova, boriće se za finale s vodećim italijanskim teniserom Andreasom Sepijem, 36. na svetskoj listi, koji je u četvrtfinalu savladao Brazilca Markosa Danijela (120. mesto) sa 6:4, 7:5. Đoković je Italijana, četvrtog nosioca, pobedio u sva četiri međusobna duela, ali je uvek igrano na tvrdoj podlozi, po dvaput na otvorenom i u dvorani.

Uzbuđenje ni na terenu ni na prepunim tribinama

Neodoljivi teniski magnet je ponovo privukao mnogo sveta na susret naših tenisera. Da li zato što je kraj radne nedelje, gledalaca je bilo i više nego kada su igrali Đoković i Tipsarević. Tek po neko prazno mesto.

Sinoćnji meč je, međutim, bio nekako miran. Uzbuđenje se nije prenelo na krcate tribine jer ga nije bilo ni na igralištu. Počelo je brejkovima – 1:1. Videlo se da je Đoković nervozan, a Troicki oprezan, pokušavajući da što duže sigurno drži igru u polju, a protivnika uz osnovnu liniju. I – tu je pogrešio. Upao je u Đokovićevu zamku, jer se naš najbolji teniser, naizgled ukopan u svom rovu, tako majstorski preobrati u opasnog napadača.

Ako je, kako smatraju mnogi, teniski meč kao šahovska partija, onda bi valjalo da se crni top ponekad s mnogo rizika stušti među bele figure ne bi li lovac potom uzdrmao kralja. Troicki nije bio spreman da tako reskira. Njegovo samopozdanje je bilo iz temelja uzdrmano čim nije iskoristio dve uzastopne prilike da osvoji gem na Đokovićev servis i tako povede s 3:2. Usledila je kraća pauza zbog lekarske intervencije, pošto se Troicki požalio na bol u vratu. Meč je, srećom, nastavljen jer je to bilo bezazleno. Prvi je brejk načinio Đoković (4:2), a onda je igra Troickog postala potpuno trošna. To je bio prelomni momenat, obeležen čestim greškama potonjeg poraženog.

Možda je nešto više lepih poena s obe strane viđeno u drugom setu. Đoković je, još jednom osvojivši gem na sve nepouzdaniji protivnički servis, poveo s 3:1. Njegova pobeda je već bila izvesna, a zato je možda publika prikriveno stala na stranu Troickog, odobravajući njegove sporadične dobre poteze. Kao da je želela i priželjkivala da njihov susret po dinamici i uzbuđenju počne da liči na duel Đokovića i Tipsarevića. Naš najbolji teniser, međutim, tek se tada penje u ravan svojih pretenzija i jakim ritmom lomi i poslednji otpor poljuljanog suparnika.

Troicki je s terena ispraćen burnim pljeskom. To nije bila nagrada za njegovu igru protiv Đokovića, niti osećaj sažaljenja publike zbog nemoći na meču u kojem je presudila razlika u kvalitetu. To je aplauz koji je Troicki zaslužio jer je postepeno postao još jedan naš sportski miljenik.

Trebalo je da igram napadački

– Čestitam Đokoviću na zasluženoj pobedi. Želim mu da osvoji trofej, jer bi bilo veoma lepo da naš teniser trijumfuje pred domaćom publikom, uostalom Đoković je i glavni favorit za to. Krivo mi je što sam izgubio. Imao sam šansu u prvom setu, ali kada nisam iskoristio dve brejk lopte na njegov servis, pali su mi i koncentracija i samopouzdanje, a Đoković je igrao dobro. Delovalo mi je da sam bez taktike. Gotovo sve što sam pokušao da bude direktni poen, završilo je u autu nekoliko centimetara. To me je pokolebalo. Kao što je uočio i Tipsarević, protiv najboljih tenisera na svetu veoma je teško vratiti se u igru ako naprave opipljiviju prednost. Možda sam mogao da prođem i bolje na turniru da sam imao srećniji žreb. Trebalo je da igram ofanzivnije. Jedino je to recept protiv najjačih, jer im se daje malo vremena da osmisle poen. Ponekad, ako smatram da će to uroditi plodom, igram i odbrambenije. Mislio sam da će tako biti bolje i protiv Đokovića, ali sam pogrešio – kazao je Troicki za koga, takođe, nema predaha. – Već moram da putujem za Madrid, na masters turnir koji počinje u nedelju. Potom igram na Svetskom ekipnom prvenstvu u Diseldorfu. Igram već četvrtu nedelju uzastopno, ali se nadam da ću izdržati i pokazati se u najboljem svetlu na Rolan Garosu.

Evo kakvi su bili utisci pobednika:

– Slabo sam počeo. Možda je obojicu psihički malo poremetilo to što je meč krenuo s pola časa zakašnjenja. Presudio je brejk koji sam napravio za vođstvo s 4:2. Troickom se tada poljuljalo samopouzdanje i počeo je da greši. Nije ga slušao ni servis, njegogo najjače oružje, koje je i njegova prednost u odnosu na mene. Prva dva meča na turniru bila su mi veoma teška. Igaro sam protiv zemljaka, sugrađana, što nosi posebno uzbuđenje. Ali, morao sam da ostanem motivisan. I u tim mečevima sam bio favorit i od mene se očekivala pobeda. Oni su mogli da igraju rasterećenije i bez prevelikih očekivanja što je za favorita uvek velika opasnost. Možda je rezultatski moja pobeda ubedljiva, ali teško je i u takvim duelima. Zadovoljan sam kako sam održavao ritam, pogotovo u drugom setu. Ta moja sposobnost da menjam ritam na meču biće mi oslonac i protiv Sepija. U drugom polufinalu Karlović je veliki favorit. Možda bi mi zato bilo lakše kada bih igrao s Kubotom, ali protivnika ne mogu da biram. Dugogodišnje iskustvo me je naučilo kako da racionalno trošim snagu i igram koliko mi je potrebno za pobedu, podižući ritam iz meča u meč. Ne potcenjujem tako nikoga, pogotovo ne Tipsarevića i Troickog, ali smatram da tako mogu da delujem i u Beogradu i na sledećim turnirima.

G. Anđelić