Два емирата у сенци

Од нашег специјалног извештача
Шаржах, Фуџера, маја – Шарџа је једини у Уједињеним Арапским Емиратима чије границе бар једним делом додирују свих шест осталих емирата: Абу Даби, Дубаи, Фуџеру, Расел Хајм, Ума Квејн и Аџман. Истоименој престоници од нешто више од пола милиона становника, која гледа на Персијски залив, сваким даном све је ближи финансијско далеко моћнији и агресивнији Дубаи који се и на ту источну страну најмодернијим аутопутем напросто улио у њену територију чији је владар др Султан бин Мухамед ал Касими.

Захваљујући њему – чињеници да је, пре непуних дванаест година, основао Амерички универзитет Шарџа, овај емират који се с једне стране грчевито држи традиције и строгих исламских закона, за разлику од богатијих „рођака”, постао је, како пише домаћа штампа на енглеском језику, водећи центар образовања али и уметности у федерацији. Уз подсећање да га је Унеско 1998. прогласио за културну престоницу арапског света наводи се да поменути универзитет данас похађа пет хиљада студената 80 различитих националности.

Убрзани ход ка свеопштем образовању и вишем степену знања овде, међутим, у стопу прати крути закон о пристојном понашању (уведен 2001. године) у коме је наглашен крајње конзервативни начин облачења оба пола. Отуда локалне мушкарце и жене, у белим диздашама и црним абајама и истих боја танушних марама преко главе, на километар могу да разазнају странци и туристи који се ових дана на 40 степени спољне температуре крећу градом прилично разголићени за домаће појмове и укусе.

Емират који живи у дубокој сенци Дубаија, и који без журбе (и новчаних могућности) хвата залет у модернију будућност, тешко се одриче устаљених навика, нарочито у породичним односима. Предбрачне везе могу само да постоје у сновима, али не и на јави. Свако појављивање мушкарца и жене заједно у било које време и на било ком месту, ако нису венчани, није дозвољено јер се такво „мешање” сматра крајње недоличним. То исто важи и за конзумирање алкохола. Шарџа у којој због далеко јефтинијих закупнина станују многи који ради у Дубаију, иначе, добила је надимак јединог усамљеног бастиона у УАЕ где је и даље забрањено поседовање и продаја алкохола.

У емирату џамија скромних размера и изгледа највећи утисак са дозвољене удаљености оставља резиденција Султана бин Мухамед ал Касимија, која неодољиво подсећа на палату покојног ирачког председника Садама Хусеина у Багдаду.

Пут ка крајњој источној тачки УАЕ, Фуџери, петом по величини емирату са нешто више од 130.000 становника, води од Шарџе кроз пустињу прошарану бусенима ниског растиња. Незанимљив предео који се завршава ланцем планина Хаџар и у чијем се подножју са једним излазом на песковите плаже вешто угнездио, пријатна је оаза у том крају.

Једно од насеља кроз које се пролази је и Масафи, познат по фабрици воде и у којем доминира уз главну џамију једноставних линија и зграда болнице. Али нигде ни помена од оног гламура којим блешти 140 километара удаљени Дубаи. Истоимена престоница наслања се на рибарско село Дибу где су градњом „Меридијена”, пре 25 година, првог хотела са пет звездица, практично ударени темељи будућег туризма којем се све више окреће Фуџера. У почетку намењен гостима из осталих емирата хотел је данас пун странаца међу којима су најгласнији Руси и Немци.

Жељу да се докопају и постану део туристичке мапе света кренули су да материјализују кроз пројекат „Мина ал Фуџера” тежак 2,9 милијарди дирхама, а који садржи изградњу једног хотела (са пет звездица), марине са 80 апартмана, 48 планинских кућица и 13 соларних вила.

Емират који је због свог повољног географског положаја (ван Ормудског теснаца, а гледа на Индијски океан) постао стратешки важан навигациони центар и, кажу, идеално транзитно место за танкере, посетиоцима нуди да обиђу неколико археолошких налазишта, али и 300 година стару тврђаву Битхну, 12 километара удаљену од престонице Фуџере. Све довољно за један дан.