На винском Олимпу

Професионално путовање кроз вино Марина Цветић започела је пре две деценије када је типична латинска љубавна прича довела да живи у Италији.

Ђани Машарели био је на мору у Хрватској, упознао Марину и – испоставиће се под изговором да му у винарском послу треба неко ко говори енглески – рекао да се без ње не враћа у Италију.

Он се тада, пре 22 године, већ деценију бавио винима у родном Абруцу, једној од италијанских регија. Она је са вином живела од детињства у Далмације. Деда је правио вино и бачве, а она му је помагала. Ногама је гњечила грожђе и претакала бурад.

„Детињство сам провела уз лозу и вино. Још од студентских дана вино је моје једино пиће. Одувек сам била радознала и волела сам да пробам разне сорте“, каже Марина Цветић у разговору за „Политику“ уприличеном током њеног шестог боравка на фестивалу вина у Београду.

Ђанијева упорност се исплатила. Прихватила је изазов. Дошла је у Сан Мартино сула Маручина, село од хиљаду становника испод обронака планине Мајела, нешто даље од Пескаре. Вино је потом допринело љубави и браку.

„У то време знала сам само за Тоскану и њена чувена вина. За Абруцо као вински крај нисам уопште чула, али ја сам тврдоглав, балкански тип“, каже Марина.

Очито да је такав био и Ђани, који је преминуо прошле године. „Он је три деценије провео да би убедио цео свет да постоје посебна вина у једној посебној земљи као што је Абруцо“.

Успели су и победили предрасуде према „региону друге лиге“. Једну енолошки готово анонимну област учинили су познатом. Све то само у једној генерацији.

У међувремену су Марина и Ђани још једном измешали емоције и вино. Када су 1991. имали сјајну бербу, Ђани се одлучио да је назове по Марини. „Ти си стуб породице, стуб фирме. То су твоја вина. Вина Марина Цветић“.

Тако се, први пут на свету, догодило да супруг име једне линије вина назове по супрузи. Испоставило се да је такво, Италијанима необично име, било предност. „Ко је, шта је Марина Цветић? Име неког брега?, питали су се радозналци.

„Гест љубави добио је добру маркетиншку димензију“, каже Марина.

Данас се винарија Машарели-Цветић испела на Олимп произвођача у земљи која је највећи извозник вина на свету. Марина Цветић не би посебно да издвоји неко своје вино, „јер све су то моја деца“, али прави пробој направљен је преко „монтепулчана“, сорте која је дотле врхунске резултате давала искључиво по умилним брежуљцима Тоскане.

„Једно мало парче неба, један мали човек, једна мала земља, једно велико вино. То је мој Монтепулчано Вила Ђерма“.

Колекција је данас разнолика колико и букеи: „шардоне“, розе, „требиано“, „каберне совињон“, „искра“. Већина има цену средње-више категорије, око 15 евра, али неке од 700.000 флаша које годишње изађу на тржиште коштају 50-65 евра. Њена вина извозе се у 36 држава света, од пре четири године и у Србију.

„Производња вина је једно од најлепших занимања на свету иако тражи много жртвовања. Немате викенде и празнике, зависите од времена које не можете да контролишете, али задовољство је ипак огромно“.

„Вино није пиће, вино је вино. Вино је магично, племенито. Има неку своју поезију. Вина морају да имају душу, да нешто причају. Вино је чудна завера. Преко вина се упознају нови људи, стичу пријатељи, учи много“.

Треба само чути које речи Марина користи када говори о својим винима: снага, љубазност, равнотежа, дубина, мирис земље, цвећа и хране нашег детињства, дуговечност. „Најважнија порука вина је да се људи враћају земљи“.

Послушао сам је и вратио се – чаши. „Монталчина“. Боје рубина, нуди буке велике пуноће. Експерти и сомиљери – дегустатори вина – сада би овом штуром опису додали бујицу лепих речи и маштовитих асоцијација.

Мени је било довољно што сам уживао. Живот је сувише кратак да бисмо пили лоша вина, говорио је свети Августин.

„Када се људи пуним срцем предају вину, оно ће ти вратити многим задовољствима“. Марина Цветић је у праву.