Редитељска домишљатост

Комад „Бли” Јелене Мијовић је савремена комична драма чија је структура заснована на два паралелна тока која сликају животе две сестре; једна живи у Београду, друга у Њујорку. Комад није незанимљив, држи пажњу због актуелности теме и емотивне идентификације коју она подразумева. Но, са друге стране, претрпан је општим местима, ликови су, у основи, доста излизани клишеи; понеки маштовити детаљ растопи ту загушујућу стереотипност. Чак ни укључивање два имагинарна лика, која су метафоре самоће и отуђености, није  несвакидашње већ је и то често употребљаван драматуршки поступак.

Захваљујући промишљености и рафинираности низа редитељских поступака Николе Завишића, ове мане текста су, у доброј мери, маскиране или ублажене. Представа је остварена кохерентно, у оквирима стабилно спроведеног, стилизованог, магичног реализма. Сцена је ефектно, минималистички, елегантно дизајнирана, подељена је на два дела, има два нивоа, дефинисана је једноставним, а упечатљивим визуелним контрастима (сценограф Маја Лалић, костимограф Мирна Илић). Звук у представи има важну функцију у грађењу емотивно напете атмосфере, истицању носталгије, изгубљености, егзистенцијалне немоћи, дубоког неразумевања између ликова. На пример, гласни и доминантни звуци са радија честа су звучна позадина, цепају тешку, густу тишину, што снажно сугерише корениту усамљеност ликова (композитори и дизајнери звука Соња Лончар и Горан Симоноски).

У представу је уведено велико платно на којем се, помоћу графоскопа, исписују наслови сцена, поетични и метафорични. На платну се, такође, пројектују силуете тела ликова, реалних и имагинарног (Луција – Владислава Ђорђевић), што, у целини, доприноси наглашавању поетских значења представе. Такође, овим поступком се редукују предвидивост и сладуњавост текста, његова општост се, у доброј мери, трансформише у поезију и метафору.

Игра целог ансамбла Атељеа 212 је тачна, уверљива, стилски уједначена. Исидора Минић ствара лик храбре и способне, иако разочаране Светлане која, прилично сиротињски, живи у Њујорку са кћерком Мином, коју игра деветогодишња Олга Вујевић пленећи својом наметљивом, неспутаном искреношћу. Тихомир Станић наступа у улози Светланиног имагинарног пријатеља Блија, некако безличног, обликованог према њој, јер је њена рефлексија. Лик Бети је изразито клишетизиран приказ једне Американке, која се удала за Србина па је инфицирана српском традицијом (Бранка Шелић Илић). Такође је поједностављено обликован лик Рајке (игра је Драгана Ђукић); она је једна проста, примитивна жена, у Америку је дошла из Параћина, намагарчена од неке слаткоречиве битанге .

Катарина Жутић обликује Даницу, Светланину сестру коју нико не схвата озбиљно због њених неодустајућих фантазија о одласку из земље. Бојан Жировић игра Вука, вечитог студента (такође превише општег лика) који по читав дан хвата зјале. Светлана Бојковић шармантно, непосредно, са супериорном лакоћом, наступа у улози Вере, Даничине и Светланине маме, искрено пожртвоване и врло чврсте, иако мало досадне због непрестаног торокања.

Највећи недостатак представе произлазииз слабости текста, у којем преовлађују општост ликова и радње. Но, захваљујући ванредној редитељској домишљатости Николе Завишића и његовојспремности датрага за суптилним сценским поступцима, патетика и једноличност текста су убијене у доброј мери, док су у први планизвучени поетичност и осећајност игре. Тако смо гледали једну солидну представу која изручујениз тачних слика наше транзиционе стварности и незаобилазну горчину због безнадежног урушавања петооктобарских илузија.