Rediteljska domišljatost

Komad „Bli” Jelene Mijović je savremena komična drama čija je struktura zasnovana na dva paralelna toka koja slikaju živote dve sestre; jedna živi u Beogradu, druga u Njujorku. Komad nije nezanimljiv, drži pažnju zbog aktuelnosti teme i emotivne identifikacije koju ona podrazumeva. No, sa druge strane, pretrpan je opštim mestima, likovi su, u osnovi, dosta izlizani klišei; poneki maštoviti detalj rastopi tu zagušujuću stereotipnost. Čak ni uključivanje dva imaginarna lika, koja su metafore samoće i otuđenosti, nije  nesvakidašnje već je i to često upotrebljavan dramaturški postupak.

Zahvaljujući promišljenosti i rafiniranosti niza rediteljskih postupaka Nikole Zavišića, ove mane teksta su, u dobroj meri, maskirane ili ublažene. Predstava je ostvarena koherentno, u okvirima stabilno sprovedenog, stilizovanog, magičnog realizma. Scena je efektno, minimalistički, elegantno dizajnirana, podeljena je na dva dela, ima dva nivoa, definisana je jednostavnim, a upečatljivim vizuelnim kontrastima (scenograf Maja Lalić, kostimograf Mirna Ilić). Zvuk u predstavi ima važnu funkciju u građenju emotivno napete atmosfere, isticanju nostalgije, izgubljenosti, egzistencijalne nemoći, dubokog nerazumevanja između likova. Na primer, glasni i dominantni zvuci sa radija česta su zvučna pozadina, cepaju tešku, gustu tišinu, što snažno sugeriše korenitu usamljenost likova (kompozitori i dizajneri zvuka Sonja Lončar i Goran Simonoski).

U predstavu je uvedeno veliko platno na kojem se, pomoću grafoskopa, ispisuju naslovi scena, poetični i metaforični. Na platnu se, takođe, projektuju siluete tela likova, realnih i imaginarnog (Lucija – Vladislava Đorđević), što, u celini, doprinosi naglašavanju poetskih značenja predstave. Takođe, ovim postupkom se redukuju predvidivost i sladunjavost teksta, njegova opštost se, u dobroj meri, transformiše u poeziju i metaforu.

Igra celog ansambla Ateljea 212 je tačna, uverljiva, stilski ujednačena. Isidora Minić stvara lik hrabre i sposobne, iako razočarane Svetlane koja, prilično sirotinjski, živi u Njujorku sa kćerkom Minom, koju igra devetogodišnja Olga Vujević pleneći svojom nametljivom, nesputanom iskrenošću. Tihomir Stanić nastupa u ulozi Svetlaninog imaginarnog prijatelja Blija, nekako bezličnog, oblikovanog prema njoj, jer je njena refleksija. Lik Beti je izrazito klišetiziran prikaz jedne Amerikanke, koja se udala za Srbina pa je inficirana srpskom tradicijom (Branka Šelić Ilić). Takođe je pojednostavljeno oblikovan lik Rajke (igra je Dragana Đukić); ona je jedna prosta, primitivna žena, u Ameriku je došla iz Paraćina, namagarčena od neke slatkorečive bitange .

Katarina Žutić oblikuje Danicu, Svetlaninu sestru koju niko ne shvata ozbiljno zbog njenih neodustajućih fantazija o odlasku iz zemlje. Bojan Žirović igra Vuka, večitog studenta (takođe previše opšteg lika) koji po čitav dan hvata zjale. Svetlana Bojković šarmantno, neposredno, sa superiornom lakoćom, nastupa u ulozi Vere, Daničine i Svetlanine mame, iskreno požrtvovane i vrlo čvrste, iako malo dosadne zbog neprestanog torokanja.

Najveći nedostatak predstave proizlaziiz slabosti teksta, u kojem preovlađuju opštost likova i radnje. No, zahvaljujući vanrednoj rediteljskoj domišljatosti Nikole Zavišića i njegovojspremnosti datraga za suptilnim scenskim postupcima, patetika i jednoličnost teksta su ubijene u dobroj meri, dok su u prvi planizvučeni poetičnost i osećajnost igre. Tako smo gledali jednu solidnu predstavu koja izručujeniz tačnih slika naše tranzicione stvarnosti i nezaobilaznu gorčinu zbog beznadežnog urušavanja petooktobarskih iluzija.