ЖИВОРАД МИХАЈЛОВИЋ

Ми, који од земље и поред земље живимо, најбоље знамо шта то значи кад удари врућина на засађене пољане. Кад загреје сунце и не да воћкама да рађају пуним гранама. Од кад знам за себе радим на пољу. Од бресака, крушака, јабука и кајсија, које гајим на шест хектара земље, храним себе и своју породицу. Отац ми је у аманет оставио, а ја наставио, ево већ 60 година. Упекло је у последње време и нема кише да залије воћке од којих живимо. А кад топлота пређе меру, водена пара почне да избија из ораница. Може да се опише речима, али треба то видети. Као да дим избија из благородног корена дрвета, не да сунце да вода остане у земљи и храни наше дрвеће. Пролетос је и било кише, а у последњих 20 дана, кад баш треба, нема је ни за лек. То се види и на бресквама. Због тога буду ситне, такорећи неухрањене, вене лист на грани као да је јесен. Осећам то, чини ми се да мене пржи и да се сушим. А кад је воћка ситна, пада јој и цена.

Знамо ми како да се боримо против жеге, она нас прати одувек, као и све друго што ћудљиво небо носи. Обрадимо земљу фрезама и тако не дамо води да излази и испарава. То је једини начин и колико-толико помаже. Научили смо да надјачамо жегу, такав је посао пољопривредника. Уосталом, и време је за сунце, како би другачије било у августу месецу.

Не мучи нас само сунце. Уосталом, против њега се не може и не сме. Цена воћа је већ дуго иста, а хемијска заштита која нам је неопходна све је скупља и скупља. Због тога понекад не стижемо да се одбранимо од инсеката што нападају воћке. А постоји несразмера између трошка и зараде, па будемо на губитку.

Поред плодне земље, имам и 50 кошница, гајим их тачно пола века, од 1956. године па до данашњег дана. Почео сам кад сам се вратио из војске. Имам пуно посла у пољу, па њих мало запостављам, док зарађујем и борим се против летњих непогода.

Са мојој Даницом, вредном женом, живим у Малом Орашју, покрај Смедерева. Супруга ми је пореклом из села Бадљевица. Живимо у дивној природи, село је брдовито, нема индустрије да је запрља. Ветар лепо струји и хлади ужарене сокаке и плодне њиве. Људи Мало Орашје зову еколошко село. Мирно је и лепо, поготово кад замиришу воћњаци. А све што сопственим рукама засадим и уберем донесем на београдску пијацу Бајлони. Ту, на истој тезги, продајем моје воће већ 30 година. Вредимо радимо и Даница и ја, зато и успевамо да се изборимо и са жегом и са другим недаћама. Једино ми је жао што не могу да се више посветим пчелама, од силног посла на пољу. Али, понављам, свакоме ко није радио на земљи, тешко је речима описати наш живот. Треба доћи у Мало Орашје. И осетити.

Пољопривредник