Улога председника владе у фудбалу

Од коликог је значаја што је председник Партизана био председник владе? Да ли је то чорба коју Звезда није могла да закува, али је морала да је куса?
Мирко Марјановић је, као генерални директор спољнотрговинског предузећа „Прогрес”, преузео „црно-беле” 1989, а кормило клуба је препустио 1994, када је постављен на чело владе Србије. Рекло би се: било је лако Партизану кад је иза њега стајао лично премијер.

Тим пре што је Марјановић, додуше пре него што је ушао у политику, прве трофеје клуба освојене у његово време, пропратио смелом изјавом да ће Партизан бити шампион у наредних десет година. Разуме се, као председник владе није допуштао себи сличне навијачке изливе, али је јасно за кога му је и тада куцало срце.

О Звезди у „Изгубљеној бици Ј. В. Стаљина”

Наклоност државника, као и било које познате или утицајне личности, према неком клубу није ни нова, ни сама по себи за осуду. Марјановићева каријера подсећа на Берлусконијеву, који је као бизнисмен постао газда Милана, а онда и шеф италијанске владе. Пре рата је председник југословенске владе Милан Стојадиновић био почасни председник Београдског спорт клуба (БСК), водећег у земљи.

Црвена звезда није бриљирала у време Мирка Марјановића, али није била ни колос на стакленим ногама („дупла круна” 1995, па купови 1996, 1997. и 1999). Штавише, у последњој години његове владавине (2000) освојила је и првенство и куп.

Ни она, дабоме, није тиква без корена. Ево сведочења Владимира Дедијера (после рата председник Фискултурног савеза Југославије, дакле главни човек у нашем спорту) у књизи „Изгубљена битка Ј. В. Стаљина”:

„Тих самовоља у фудбалу било је не само у војсци и милицији. И неки други републички форуми хтели су, такође, да имају „своје“ тимове. На пример, у Београду, око „Црвене звезде“ почели су да се скупљају неки државни функционери који дотле нису знали да ли је „Црвена звезда“ фабрика пекмеза из Крагујевца или фудбалски клуб, главно да је „наш тим“.“

И таман се ред завео с „Партизаном“ када су почеле неправилности око „Звезде“. Истина, ја сам био заклети „Звездаш“, али када је Политбиро ЦК КПЈ издао једну директиву да се фудбалским клубовима не смеју давати никаква средства из државних фондова, ја сам поднео један извештај да сам чуо да је „Црвена звезда“ добила лепе паре од српске владе. Али два добра друга никако да признају да су паре дали и мене готово да утерају у лаже. После годину дана чујем ја да „Црвена звезда“ шаље писма својим навијачима и моли за прилоге, јер није „добила све што јој је било обећано“. Некако успем да добијем једно од ових писама, управи „Звезде“ поштено пошаљем свој прилог (и то немали, баш сам био добио хонорар за своју књигу о Албанији), а писмо упутим Политбироу ЦК КПЈ да се види ко је истину говорио, а ко не“.

Оснивање по партијском задатку

За Партизан се зна да је настао као војни клуб по угледу на Централни дом Совјетске армије (ЦДКА), данас Централни спортски клуб армије (ЦСКА). Зна се и да су га држали члан Политбироа ЦК КПЈ Светозар Вукмановић Темпо, ослободилац Београда генерал Пеко Дапчевић, итд.

Основан је да хара Европом. Зато је у своје редове довео играче из целе Југославије. Мимо увреженог схватања њима није по кратком поступку давана униформа и навлачен дрес Партизана.

Међу његовим играчима није било чланова тада постојећих клубова. Пола тима је било из Загреба, али нико од њих није био из Динама. Бобек је, на пример, играо у тиму загребачког Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ), а Чајковски је служио у коњичкој бригади у Нишу.

Хајдук је 1944. приступио партизанима, па је за време рата играо као тим Народноослободилачке војске Југославије (Хајдук НОВЈ). Он је први спортски клуб који је почео да ради у новим историјским околностима.

После рата му је понуђено да буде војни тим, али није прихватио. Тек после тога је основан Партизан у коме не само да није било ниједног играча из Хајдука, него ни из Сплита.

И Црвена звезда је основана из виших интереса, то јест по партијском задатку, како је пре неколико година обелоданио на спортским страницама „Политике” велемајстор Светозар Глигорић, а уједно и своју улогу у њеном оснивању. И иза ње је стајала армија, али – навијача.

У доба када је рођена (4. март 1945) нико није ни сањао да ће седам месеци касније (4. октобар) да добије вечитог ривала. Било је, међутим, јасно да су дотадашњим водећим београдским клубовима, због сарадње њихових руководстава с окупатором, дани одбројани.

Зато су асови БСК-а, Југославије, БАСК-а и осталих похрлили у Црвену звезду, па је она била права репрезентација Београда. За фудбалерима су пошли и њихови поклоници и тако су „црвено-бели” добили у мираз и навијаче.

Песник Душко Радовић, један од најчувенијих „партизановаца”, у једној својој исповести је написао да је прво навијао за Рајка Митића, а кад је он престао да игра, онда је могао потпуно да се посвети Партизану.

Било би погрешно да се закључи да су Звезда и Партизан постали оно што јесу захваљујући помоћи одозго. Металцу (под тим именом је 25. марта 1945. обновљен предратни клуб београдских металаца Јадран, који је 1950. постао БСК, а 1958. ОФК Београд) почасни председник је био лично Тито, који му је штедро поклонио и паре. Али, клуб то није ништа вредело.

Иван Цветковић

(Сутра: Звездине звезда – срећна или кобна идеја)