Бреша у опсади Ирана

Дакле, Иран се не труди да произведе нуклеарно оружје, признао је (коначно) председник Буш. Хрупио је у светло поље својих нових сазнања право из вилајета најцрњих предвиђања – да је "опасност" од "иранског нуклеарног оружја" тобоже непосредно предстојећа, да САД неће ишчекивати скрштених руку, и да цена могу бити "превентивни" удари по иранским инсталацијама па, ако тиме почне и рат, нека буде рат.

Чак и уз ризик да тиме почне светски рат. Иран је прокажено "оличење зла". Ахмадинежад се игра ватром, не Буш – говорио је Буш.

Свет је увераван да из царства таме нема другачијег излаза. Авиони на носачима били су већ у Заливу, и подвргнути су маневру увежбавања напада. Можда и нуклеарним оружјем. Странице новина препуштене су хипотезама, о сценарију удара. Поједине су почивале на идеји да ће се први рез у хирургији над Ираном препустити Израелу. Дабоме, с ратним потенцијалом САД у позадини.

Онда, одједном, светлост. Пропуштена је у клаустрофобично затворену арену почетком ове недеље, једним сасвим неочекиваним, коригованим обавештајним расуђивањем о иранској "опасности" форума од чак шеснаест америчких шпијунских агенција (и то оних истих, које су 2005. саопштиле да је Иран "решен да развија нуклеарно оружје") – али сада кажу, не. Техеран је суспендовао свој нуклеарни ратни програм, каже нови билтен. И то још 2003.

Промењени закључак производи хаотичан ефекат.

Главни заступник војног притиска на Иран, председник Буш, обрео се у позицији оног пред "више жаба", које се сада "морају прогутати све одједном", па треба изабрати "прво највећу". И да буде још мучније – Буш мора то чинити пред председником Ахмадинежадом, који слави "заслужену победу". "Говорили смо вам!", грми већ два дана Техеран.

Председниково лице пред телевизијском камером, пре три дана, јасно је одавало нелагодност свега тога што сада мора да се учини. Ахмадинежад је без "бомбе". Бушов "разлог рата" не постоји. Сва досадашња иранска политика виси као крпа у фронцлама. Чак се отвара и питање правне заснованости међународних санкција Ирану, због неодустајања од тобоже ратно заснованог програма истраживања.

Армади савезника САД потребно је командовати "остав". Да ли ће свет "исправно" схватити повлачење командоване узбуне, или ће бреша у опсади Ирана побудити и сумње у стабилност позиција Америке у Авганистану и Ираку. Можда је опстанак целог фронта у питању?

Израел је разочаран. Неспремност САД да се војно ангажују подразумева одустајање од рата и Израела. Без заштите "с леђа", Тел Авиву је напад на Иран такође неприхватљив. Отвориће се претеће гротло општемуслиманске солидарности против агресора.

Дебата у јавности добија замах. Уз друга, афирмисана су и мишљења да је Буш заправо устукнуо, заустављен мрачним утиском иранског могућног војног одговора на агресију. Преширок је фронт на којем су америчке ратне снаге већ распете. У Авганистану, Ал Каида се враћа на терен, корак у корак с талибанима који господаре истоком земље и југом. Савезници у НАТО-у одбијају да прискоче у "врућим зонама".

У Европи, у порасту је притисак на владе да људе враћају кућама. Рат "у којем се победило" траје већ предуго, пуних шест година. Не види се где је крај тобожњој "стабилизацији и обнови", са све мање стабилности а све више пуцања и погинулих.

Уз то, "отвара се" можда и Пакистан. Минулих дана је било речи о опцијама Вашингтона, у случају да се укаже опасност да се пакистанског нуклеарног оружја докопају терористи. Треба ли снаге САД да се спреме за десант, и "бомбу" коју је доскора чувао Мушараф преселе у Америку?