Breša u opsadi Irana

Dakle, Iran se ne trudi da proizvede nuklearno oružje, priznao je (konačno) predsednik Buš. Hrupio je u svetlo polje svojih novih saznanja pravo iz vilajeta najcrnjih predviđanja – da je "opasnost" od "iranskog nuklearnog oružja" tobože neposredno predstojeća, da SAD neće iščekivati skrštenih ruku, i da cena mogu biti "preventivni" udari po iranskim instalacijama pa, ako time počne i rat, neka bude rat.

Čak i uz rizik da time počne svetski rat. Iran je prokaženo "oličenje zla". Ahmadinežad se igra vatrom, ne Buš – govorio je Buš.

Svet je uveravan da iz carstva tame nema drugačijeg izlaza. Avioni na nosačima bili su već u Zalivu, i podvrgnuti su manevru uvežbavanja napada. Možda i nuklearnim oružjem. Stranice novina prepuštene su hipotezama, o scenariju udara. Pojedine su počivale na ideji da će se prvi rez u hirurgiji nad Iranom prepustiti Izraelu. Dabome, s ratnim potencijalom SAD u pozadini.

Onda, odjednom, svetlost. Propuštena je u klaustrofobično zatvorenu arenu početkom ove nedelje, jednim sasvim neočekivanim, korigovanim obaveštajnim rasuđivanjem o iranskoj "opasnosti" foruma od čak šesnaest američkih špijunskih agencija (i to onih istih, koje su 2005. saopštile da je Iran "rešen da razvija nuklearno oružje") – ali sada kažu, ne. Teheran je suspendovao svoj nuklearni ratni program, kaže novi bilten. I to još 2003.

Promenjeni zaključak proizvodi haotičan efekat.

Glavni zastupnik vojnog pritiska na Iran, predsednik Buš, obreo se u poziciji onog pred "više žaba", koje se sada "moraju progutati sve odjednom", pa treba izabrati "prvo najveću". I da bude još mučnije – Buš mora to činiti pred predsednikom Ahmadinežadom, koji slavi "zasluženu pobedu". "Govorili smo vam!", grmi već dva dana Teheran.

Predsednikovo lice pred televizijskom kamerom, pre tri dana, jasno je odavalo nelagodnost svega toga što sada mora da se učini. Ahmadinežad je bez "bombe". Bušov "razlog rata" ne postoji. Sva dosadašnja iranska politika visi kao krpa u fronclama. Čak se otvara i pitanje pravne zasnovanosti međunarodnih sankcija Iranu, zbog neodustajanja od tobože ratno zasnovanog programa istraživanja.

Armadi saveznika SAD potrebno je komandovati "ostav". Da li će svet "ispravno" shvatiti povlačenje komandovane uzbune, ili će breša u opsadi Irana pobuditi i sumnje u stabilnost pozicija Amerike u Avganistanu i Iraku. Možda je opstanak celog fronta u pitanju?

Izrael je razočaran. Nespremnost SAD da se vojno angažuju podrazumeva odustajanje od rata i Izraela. Bez zaštite "s leđa", Tel Avivu je napad na Iran takođe neprihvatljiv. Otvoriće se preteće grotlo opštemuslimanske solidarnosti protiv agresora.

Debata u javnosti dobija zamah. Uz druga, afirmisana su i mišljenja da je Buš zapravo ustuknuo, zaustavljen mračnim utiskom iranskog mogućnog vojnog odgovora na agresiju. Preširok je front na kojem su američke ratne snage već raspete. U Avganistanu, Al Kaida se vraća na teren, korak u korak s talibanima koji gospodare istokom zemlje i jugom. Saveznici u NATO-u odbijaju da priskoče u "vrućim zonama".

U Evropi, u porastu je pritisak na vlade da ljude vraćaju kućama. Rat "u kojem se pobedilo" traje već predugo, punih šest godina. Ne vidi se gde je kraj tobožnjoj "stabilizaciji i obnovi", sa sve manje stabilnosti a sve više pucanja i poginulih.

Uz to, "otvara se" možda i Pakistan. Minulih dana je bilo reči o opcijama Vašingtona, u slučaju da se ukaže opasnost da se pakistanskog nuklearnog oružja dokopaju teroristi. Treba li snage SAD da se spreme za desant, i "bombu" koju je doskora čuvao Mušaraf presele u Ameriku?