Лопта иза црвене линије

Куда иде наш фудбал? Репрезентација није отишла на европско првенство, Партизан је одлуком Уефе елиминисан и годину дана нема право да се такмичи у куповима. Уефа нам је послала сигнал да је Србија једна од земаља чији су клубови учествовали у намештању неких утакмица у европским такмичењима. Пре неки дан прекинута је једна првенствена утакмица, а екипа која је напустила стадион прети да ће иступити из лиге. Дан касније видели смо оне стравичне сцене на полувремену утакмице Звезда – Хајдук из Куле. Терени су нам као ливаде, поготово у зимском периоду. Ако их упоредимо с онима на стадионима великих европских клубова, ови наши изгледају страшно. На конференцијама за штампу представници наших клубова кажу да овде постоји "фудбалска мафија", односно "судијска мафија"...

Треба се запитати јесмо ли дотакли дно и да ли уопште можемо са тог дна да се извучемо. Када све ово код нас упоредимо с оним што гледамо на утакмицама највећих европских клубова, сa препуним трибинама, онда је, чини се, јасно да је овде упаљено црвено светло и да се нешто хитно мора учинити како бисмо вратили поверење у фудбал и довели публику на стадион, да ужива у игри.

У ком правцу би ствари требало мењати? Прво, мора се умешати држава. Овде се људи чак поименце прозивају, а не постоји реакција органа који би морали да провере све те наводе и оптужбе. Ко су ти људи за које се каже да су "интересна група"? А вероватно да постоји таква група, јер људи из фудбала оптужују разноразне судије и фудбалске функционере да су повезани с одређеним групацијама и њих називају мафијашима. С овима који износе оптужбе треба разговарати, видети каквим доказима располажу, да ли има основа за то што причају.

Постоји ли фудбалска мафија? Ја то не знам, и не могу у то да верујем, али сада видимо да се Уефа бави кладионицама, испитује повезаност резултата неких утакмица са клађењима. Ко се тиме бави – не знам, можда је реч и о мафији, али знам да фудбал мора да буде игра. Да привлачи десетине хиљада гледалаца на стадионе. Наравно, у фудбал мора да буде укључен и бизнис. Без бизниса не може, али бизнис мора да буде чист, с правилима која се поштују.

У Европи се та правила поштују. Али, правила одређује и контролише држава. И код нас треба створити амбијент у коме ће фудбал бити и бизнис "али фер" и, наравно, игра у којој ће уживати и играчи и навијачи, они који долазе да проведу по подне на стадиону.

Држава, међутим, мора да створи здрав простор у коме ћете онда моћи да радите и да се такмичите. Држава мора да елиминише ове негативности. Да контролише регуларност такмичења, токове новца и поступке одговорних актера. Дакле, да дођете на утакмицу као у Енглеској, да поведете целу породицу, или да седнете на стадион као у Шпанији, да одлазак на стадион и утакмица буду уживање. А да и за људе који улажу новац то буде фер бизнис.

Све је то у вези и с падом квалитета нашег фудбала. Ако упоредимо фудбал у Србији данас с оним од пре 15 година, онда видимо колико заостајемо за Европом.

Проблеми постоје и другде, али у великим европским фудбалским земљама они су доведени до мере која је подношљива, а ово код нас је прешло "црвену линију" иза које видимо шта се дешава. Ми смо годинама у фудбалу имали људе за које се говорило да су "с оне стране линије", оне који су наметали и нека друга правила понашања. Јер, досад је у Србији убијено седам председника фудбалских клубова, плус генерални секретар Фудбалског савеза! То је податак који показује да су ствари изван контроле прешле меру која сме да се толерише. А то је већ посао за државу. Зато се бојим да смо дошли у ситуацију у којој би Младен Делић узвикнуо, наравно, другим поводом: "Што је ово, људи моји, је ли ово могуће, лудница"! Ми смо дошли дотле да та његова реченица буде одговарајућа, јер морамо да се запитамо где смо и да ли је ово лудница и да ли је ово могуће – и шта је ово. Ово више није спорт, ово није ништа.