Љубавна писма великана

Да ли се уопште сећате када сте последњи пут написали љубавно писмо? Данас, када у међуљудским односима владају „суви“ СМС-овии мејлови, постоји ли уопште потреба за страственим, очајничким, нежним, анђеоским и потресним љубавним писмима? У потрази за потврдним одговором, можда није довољно само констатовати да поштари имају све мање посла, већ треба додати опаску да савременим електронским дијалозима недостаје ритуал ужурбаног отварања коверата, лаганог додира хартије која понекад мирише, враћања писма у оригинални омот (после читања) и његовог припајања осталим љубавним „трофејима“ колекције, која, на крају, обично заврши на дну неке фиоке.

Иако влада мишљење да је љубавно писмо „мртво“, у времену које је пред нама постоји нада да ће се оно поново вратити у моду. Када „напољу“ завлада криза, понекад се дешавају чудне ствари. Почиње да се придаје више важности ономе што се не плаћа и тада се у осећањима обично проналази сигурно склониште. Поново се откривају праве, у свакодневној журби заборављене, вредности: пријатељи, љубав и време које најзад „трошимо“ на себе. У овој неочекиваној ситуацији можда ће некоме изненада пасти на памет „сулуда“ идеја (или преовладати носталгија) да напише једно писмо, и то љубавно. Да би се освежила запостављена списатељска способност, помоћ се може потражити у антологији љубавних писама великана („Love letters of great men“), коју је недавно приредила Енглескиња Урсула Дојл (издавач „Macmillan“). Ова интересантна збирка недавно је објављена и код нас под насловом „Најлепша љубавна писма великана” (издавач „Алнари”).

Књига садржи нека од најромантичнијих писама из приватне кореспонденције Плинија Млађег, Бајрона, Флобера, Марка Твена, Дарвина... Пуна ватрених изјава, чежњивих захтева, али и претњи – сва писма, садржана у овој књизи, показују емотивну страну изузетних личности. Нижу се сетна, романтична, бестидна или хладна, понекад банална, често реторичкаљубавна писма великана. Неко отужно, превише сентиментално, друго поетично или еротично. Можда је песник и књижевник Фернандо Песоа имао право када је записао: „Сва љубавна писма су смешна. Да нису смешна, не би била љубавна писма“.

Када Наполеон пише супрузи Жозефини, он као да проклиње своју судбину војсковође: „Кад год узмем шољу чаја, проклињем славу и амбицију које ме држе далеко од душе мог живота“. И прекорева је: „Ти трчиш од града до града, од једне до друге светковине, више ти није важан твој Наполеон. Не волим те више, штавише, презирем те...” Ипак, он писмо завршава речима: „Надам се да ћу те поново загрлити и прекрити те са милион пољубаца, жарких као сунце екватора“.

Много блажи и прозрачнији је Моцарткада се обраћа вољеној Констанци, будућој супрузи: „Драга..., једина...,шаљем ти 2999 пољупчићакоји чекају да буду ухваћени“. Следе Бетовенова, истовремено озбиљна и очајничка, никад послата писма, банална Бајронова, много једноставнија и директна Казановина писма, упућена глумици Валвил. Оскар Вајлд, када пише свом Алфреду Дагласу (због кога је провео две године на принудном раду), изгледа пун љубави и обожавања: „Ти си божанство које желим... Моја љупка ружа, мој нежни цвет, мој љиљан међу љиљанима (фиг. љиљан – невинашце)... За мене, ти си савршенство... О, обожавани међу свим створењима... Волим те изнад свега, бели нарцисе на пустом пољу...”

После ове метафоричне химне љубави, очекује нас много врелији Артуро Тосканини. У писму љубавници, госпођи Елзи Курцбауер(удатој), које је саставио док се његова брачна другарица налазила у суседној соби, велики маестро као да подрхтава од „грешне“ пожуде: „Твоји пољупци, твоја уста све више и више пале моју чежњу да те прекријем похотним миловањима… Боже! Лудим!“.

Алберт Ајнштајн,међутим, персира својој будућој супрузи Милеви Марић. Ипак, ословљава је са „луткице“ и његова рационалност полако попушта пред страшћу. Он јој шаље „специјалне“ и „џиновске“ пољупце, дефинишући се „луд од жеље“: „Једва чекам да те грицкам и грлим...Без тебе губим веру, страст за науку и радост живљења, једном речју, без тебе живот није живот“.

У делу који се односи на модерни период (XX век) читаоцеочекују Ремаркова писма пуна патње Марлени Дитриху којима пише: „Мали, плави, меланхолични пантеру, Мадоно моје крви…”, као и писма (никада непослата поштом) која су размењивале књижевница Гертруда Штајн и њена пријатељица Алис Токлас. Ове две Американке, које су дуго живеле заједно у Паризу, обично су, током ноћи, једна другој писале цедуљице пуне љубави. Тако Гертруда зове Алис „слатка, драгоцена женице, птичице, драга владарко моје душе“. И још, „ти си слађа од крема, од сладоледа, волим те, обожавам те...”.

Док вара и обожава Симон де Бовоар, Сартр је ословљава са „Ви“: „Мој живот не припада само мени. Ви сте део мене, срце мог срца“. Свака Сартрова записана реченица подлеже суду Бовоарове: „Ви, моја прва читатељко, моја добра саветнице..., судите ми! Оно што пишем не постоји све док не добијем Вашу пресуду“...

Иако не знамо колико је још писама остало ван ове интересантне збирке, ова уврштена, посматрана заједно, показују да се човек није тако много променио у последњих 2000 година... Страст, љубомора, нада и чежња још владају нашим срцима и мозгом. Како издавач напомиње, у доба мејлова ова безвременска и јединствена колекција подсећа да се ништа не може упоредити са једноставним задовољством читања писма добијеног од особе која се воли.