Ljubavna pisma velikana

Da li se uopšte sećate kada ste poslednji put napisali ljubavno pismo? Danas, kada u međuljudskim odnosima vladaju „suvi“ SMS-ovii mejlovi, postoji li uopšte potreba za strastvenim, očajničkim, nežnim, anđeoskim i potresnim ljubavnim pismima? U potrazi za potvrdnim odgovorom, možda nije dovoljno samo konstatovati da poštari imaju sve manje posla, već treba dodati opasku da savremenim elektronskim dijalozima nedostaje ritual užurbanog otvaranja koverata, laganog dodira hartije koja ponekad miriše, vraćanja pisma u originalni omot (posle čitanja) i njegovog pripajanja ostalim ljubavnim „trofejima“ kolekcije, koja, na kraju, obično završi na dnu neke fioke.

Iako vlada mišljenje da je ljubavno pismo „mrtvo“, u vremenu koje je pred nama postoji nada da će se ono ponovo vratiti u modu. Kada „napolju“ zavlada kriza, ponekad se dešavaju čudne stvari. Počinje da se pridaje više važnosti onome što se ne plaća i tada se u osećanjima obično pronalazi sigurno sklonište. Ponovo se otkrivaju prave, u svakodnevnoj žurbi zaboravljene, vrednosti: prijatelji, ljubav i vreme koje najzad „trošimo“ na sebe. U ovoj neočekivanoj situaciji možda će nekome iznenada pasti na pamet „suluda“ ideja (ili preovladati nostalgija) da napiše jedno pismo, i to ljubavno. Da bi se osvežila zapostavljena spisateljska sposobnost, pomoć se može potražiti u antologiji ljubavnih pisama velikana („Love letters of great men“), koju je nedavno priredila Engleskinja Ursula Dojl (izdavač „Macmillan“). Ova interesantna zbirka nedavno je objavljena i kod nas pod naslovom „Najlepša ljubavna pisma velikana” (izdavač „Alnari”).

Knjiga sadrži neka od najromantičnijih pisama iz privatne korespondencije Plinija Mlađeg, Bajrona, Flobera, Marka Tvena, Darvina... Puna vatrenih izjava, čežnjivih zahteva, ali i pretnji – sva pisma, sadržana u ovoj knjizi, pokazuju emotivnu stranu izuzetnih ličnosti. Nižu se setna, romantična, bestidna ili hladna, ponekad banalna, često retoričkaljubavna pisma velikana. Neko otužno, previše sentimentalno, drugo poetično ili erotično. Možda je pesnik i književnik Fernando Pesoa imao pravo kada je zapisao: „Sva ljubavna pisma su smešna. Da nisu smešna, ne bi bila ljubavna pisma“.

Kada Napoleon piše supruzi Žozefini, on kao da proklinje svoju sudbinu vojskovođe: „Kad god uzmem šolju čaja, proklinjem slavu i ambiciju koje me drže daleko od duše mog života“. I prekoreva je: „Ti trčiš od grada do grada, od jedne do druge svetkovine, više ti nije važan tvoj Napoleon. Ne volim te više, štaviše, prezirem te...” Ipak, on pismo završava rečima: „Nadam se da ću te ponovo zagrliti i prekriti te sa milion poljubaca, žarkih kao sunce ekvatora“.

Mnogo blaži i prozračniji je Mocartkada se obraća voljenoj Konstanci, budućoj supruzi: „Draga..., jedina...,šaljem ti 2999 poljupčićakoji čekaju da budu uhvaćeni“. Slede Betovenova, istovremeno ozbiljna i očajnička, nikad poslata pisma, banalna Bajronova, mnogo jednostavnija i direktna Kazanovina pisma, upućena glumici Valvil. Oskar Vajld, kada piše svom Alfredu Daglasu (zbog koga je proveo dve godine na prinudnom radu), izgleda pun ljubavi i obožavanja: „Ti si božanstvo koje želim... Moja ljupka ruža, moj nežni cvet, moj ljiljan među ljiljanima (fig. ljiljan – nevinašce)... Za mene, ti si savršenstvo... O, obožavani među svim stvorenjima... Volim te iznad svega, beli narcise na pustom polju...”

Posle ove metaforične himne ljubavi, očekuje nas mnogo vreliji Arturo Toskanini. U pismu ljubavnici, gospođi Elzi Kurcbauer(udatoj), koje je sastavio dok se njegova bračna drugarica nalazila u susednoj sobi, veliki maestro kao da podrhtava od „grešne“ požude: „Tvoji poljupci, tvoja usta sve više i više pale moju čežnju da te prekrijem pohotnim milovanjima… Bože! Ludim!“.

Albert Ajnštajn,međutim, persira svojoj budućoj supruzi Milevi Marić. Ipak, oslovljava je sa „lutkice“ i njegova racionalnost polako popušta pred strašću. On joj šalje „specijalne“ i „džinovske“ poljupce, definišući se „lud od želje“: „Jedva čekam da te grickam i grlim...Bez tebe gubim veru, strast za nauku i radost življenja, jednom rečju, bez tebe život nije život“.

U delu koji se odnosi na moderni period (XX vek) čitaoceočekuju Remarkova pisma puna patnje Marleni Ditrihu kojima piše: „Mali, plavi, melanholični panteru, Madono moje krvi…”, kao i pisma (nikada neposlata poštom) koja su razmenjivale književnica Gertruda Štajn i njena prijateljica Alis Toklas. Ove dve Amerikanke, koje su dugo živele zajedno u Parizu, obično su, tokom noći, jedna drugoj pisale ceduljice pune ljubavi. Tako Gertruda zove Alis „slatka, dragocena ženice, ptičice, draga vladarko moje duše“. I još, „ti si slađa od krema, od sladoleda, volim te, obožavam te...”.

Dok vara i obožava Simon de Bovoar, Sartr je oslovljava sa „Vi“: „Moj život ne pripada samo meni. Vi ste deo mene, srce mog srca“. Svaka Sartrova zapisana rečenica podleže sudu Bovoarove: „Vi, moja prva čitateljko, moja dobra savetnice..., sudite mi! Ono što pišem ne postoji sve dok ne dobijem Vašu presudu“...

Iako ne znamo koliko je još pisama ostalo van ove interesantne zbirke, ova uvrštena, posmatrana zajedno, pokazuju da se čovek nije tako mnogo promenio u poslednjih 2000 godina... Strast, ljubomora, nada i čežnja još vladaju našim srcima i mozgom. Kako izdavač napominje, u doba mejlova ova bezvremenska i jedinstvena kolekcija podseća da se ništa ne može uporediti sa jednostavnim zadovoljstvom čitanja pisma dobijenog od osobe koja se voli.