НЕСЛАВНО ВОЈЕВАЊЕ

И да је био мање експлицитан, Александар Симић, саветник премијера Војислава Коштунице, својом изјавом о ратовању изазвао би бурна реаговања. Србија ионако бруји, од уста до уста, од славе до славе, о некаквим мобилизацијама и мало ту помажу трезвена објашњења да се сабље не оштре, него да се у складу с новим организовањем војске, резервисти позивају ради, тако да кажем, пререгистрације.

Када би се ван временског и политичког контекста читала Симићева изјава она би била тек опште место – рат је, такође, рекао је Симић, правно средство. Уосталом, питајте о томе нешто државу Израел која је сва своја војевања спровела кроз правну процедуру. И даља Симићева образложења припадају корпусу правних норми које је тешко спорити. Државни интереси се бране и ратом, рекао је Симић, као да је преписао Бушову посланицу пред напад на Ирак, која је у себи садржала мање правног садржаја него што би био рат поведен ради одбране територијалног суверенитета Косова.

Симић наставља: "...Ако неко не поштује главу седам Повеље УН и резолуцију која је по њој усвојена, онда држави не преостаје ништа друго да уради". Односно преостаје јој право да ратује. Или да прети ратом.

Толико о ванвременском и ванпросторном значењу Симићевих изјава. Кад их он лично смести у ововременски и овопросторни оквир, почињу еуфемизми:

"Србија је имала негативно искуство из неких оружаних сукоба грађанског рата на простору бивше Југославије и то је разлог што је појачана мудрост и опрезност..."

У преводу са саветничког на српски језик то значи: Србија је поражена у свим ратовима које (ни)је водила и није респектибилна сила чије би претње било ко схватио преозбиљно, осим оних што по разним блоговима, сакривени иза анонимности а чије интернет адресе сведоче да су далеко ван домета ракета, тврде да би у њиховом одсуству ваљало изгинути на бранику отаџбине, "кад је већ руска флота у Средоземљу".

Рат је сувише озбиљан посао да би био препуштен аматерима, добровољачком башчибозлуку и саветничким амбицијама, дрчним поповима и блогерима који у туђини пате од бесанице.

Не верујем да овдашња потенцијална "топовска храна" дели нечији ентузијазам за ратовање.

Уосталом, пробали смо да оружјем решимо проблем с Албанцима с Косова, па то није испало сјајно војевање и сада, осам година после, нико не може да се прави да лекција није научена.

С друге стране, нико не може тачно да каже шта ће се на Косову дешавати после 10. децембра, али једно је сигурно – та покрајина арогантно претпоставља да ће је неко бранити уколико за тим буде потребе, односно рачуна с тим да Европа неће желети нови оружани конфликт на својој територији. То, у овом конкретном случају, вероватно и јесте тачно, али ризици у примени такве стратегије увек постоје, упозорава у овонедељној анализи британски Тајмс.

"У својим срцима", пише у Гардијану, публициста Тимоти Гартон Еш, "већина Срба већ зна да је Косово за Србију изгубљено, али мало њих то жели јавно да призна... Биће то поражена и сломљена Србија, сенка себе саме, налик Аустрији на крају Првог светског рата. Губитак Косова ће за Србију бити попут ампутације, и то веома болне". "Међутим", додаје он, "у медицини 21. века преовладава став да је уклањање измученог и гангреном захваћеног екстремитета увек у најбољем интересу пацијента".

Овај медицински и циничан, рекао бих, додатак у Ешовој анализи, последица је околности да се не ради о Фокландским острвима, односно да нису повређена национална осећања поданика Империје у којој, истина некада давно, сунце никада није залазило.