(Не)оптерећеност удајом

Нема осетљивијег питања за једну девојку од оног: „Кад ћеш да се удаш?”. Јер, ако имаш другачији став о браку, околина и те како зна да ти налепи етикету „уседелице”, која, признаћете, баш и не звучи лепо. Па кад се, поред пријатеља и познаника, против девојке која још није одлучила да стане на луди камен уроте и тетке, ујне, баке, а крену и родитељи да звоцају, чини се да нема излаза из зачараног круга званог „удаја по сваку цену”... Нажалост, због великог притиска околине, поједине припаднице „нежнијег” пола постају толико оптерећене страхом да никад неће наћи мушкарца који жели да се њима ожени и да ће заувек остати у „сингл” варијанти, да то код неких прелази и у опсесију, која их спречава да уживају у животу и заиста наиђу на особу са којом ће започети заједнички живот.

Тако у неком разговору моја колегиница Бранка рече пре неки дан да је родбина убија у појам, да су јој се попели на врх главе и да не може више да слуша реченице: „Је ли, ћерко, је л’ имаш неког, знаш ли да ти пролазе године? Што се не удајеш? Шта више бираш? Кад ћеш децу да рађаш?”

А и другарици Јани, успешној четрдесетогодишњој новинарки, околина стално придикује због тога што се још није удала.

– Сада су се ућутали старији чланови фамилије, али зато млађи зановетају: „Ма удај се већ једном”, „Никад није касно да пробаш брак и видиш како је добро” – објашњава Јана, додајући да и поред тога никад није била оптерећена тиме да мора пошто-пото да стане пред матичара.

Најгоре је када девојка падне под утицај околине и када се уда само да не би остала сама. То ми је чак признала свеже удата рођака Маја, говорећи да јој је, иако не воли мужа, сада много лакше, јер више не мора да се бори са тим да са њом „нешто није у реду” и да до сада зато „нико није хтео да је узме”.

Да није притисака околине, вероватно би теза заједљивих мушкараца да све жене по сваку цену желе да се удају пала у воду. Признајем да неке даме то прижељкују, али нису баш све опседнуте тиме да је „питање живота или смрти” облачење венчанице и чување „части” породице тим чином. Никако да се схвати да је дошло време када савремене жене имају план да најпре заврше факултет, да се запосле и изграде какву-такву каријеру, а тек онда изговоре то судбоносно „да”.

Мислим да је важно да свака жена која држи до себе мора да буде задовољна собом. Једино тако може да се одупре наметању клишеа окружења и знатижељницима уз осмех каже: „Удаћу се онда када ја то будем желела”.

У целој овој причи оне даме које нису удате имају још једну заједничку црту. Већина њих сматра да су малобројне оне срећнице које не жале за пропуштеним шансама и бившим љубавима. Ако таквих уопште негде има.