Једна кеса траје триста година

Невероватно звучи податак да скоро три површине Србије могу да се прекрију пластичним кесама које грађани наше земље употребе и баце. До овог резултата долази се простом рачуницом према којој је површина просечне кесе од 0,16 квадратних метара помножена бројем одбачених кеса. Овоме треба додати податак да се пластична кеса користи свега двадесет минута, а да јој је потребно више од 300 година да се разгради. Можда проблем пластичних кеса не би био толико упадљив, да их нема буквално свуда. На дрвећу, по улицама, у рекама, на зеленим површинама... Решење проблема не може бити спаљивање. Спаљивањем пластичних кеса стварају се отровни гасови, издвајају се диоксини и тешки метали, а настали пепео морао би се одлагати на депоније опасног отпада. Кесе садрже и токсичне материјале и спадају у идеалне преносиоце бактерија. Пластика је нуспроизвод рафинисања нафте и прави се од полиетилена, а да би се произвео килограм полиетилена у атмосферу оде два килограма угљен-диоксида.

С правом се може рећи да је ситуација више него алармантна те да се проблем мора хитно решавати. Један од путева јесте забрана употребе пластичних кеса и њихова замена биоразградивим. Друга опција је увођење додатних такса на производњу и дистрибуцију пластичних кеса и стимулација производње и употребе кеса од биоразградивих материјала.

Министарство животне средине апеловало је на трговинске радње да уместо пластичних користе биоразградиве или вишенаменске кесе. Министарство је предложило једну од мера коју би спровело одмах по доношењу закона о управљању отпадом, а која подразумева забрану увоза, производње и промета кеса које би биле тање од 14 микрона. Ова мера подразумевала би и да се из Фонда за заштиту животне средине субвенционише коришћење адитива који би кесе чинили биоразградивим.

Иако се у неким продајним објектима купцима нуде папирне кесе, као замена за пластичне, треба имати у виду да промет и употреба ових кеса нимало не иде у прилог позитивној еколошкој слици, јер се и даље суочавамо с проблемом који настаје после употребе ових кеса, јер познато је да Србија не рециклира папир већ га увози. Не треба, такође, занемарити да се за производњу папирних кеса троши чак и до 300 пута више енергије него за производњу пластичних.

Стога се као тренутно најбоље решење намећу биоразградиве кесе, чији хемијски састав може бити разнолик, почев од коришћења исте смесе у које се додају адитиви до најновијих открића светских научника и почетка производње кеса где се као основна сировина користи скроб добијен из кукуруза. Биоразградиве кесе се разграде, без штетних остатака, за четири године, што је неупоредиво брже од времена потребног за разградњу обичних пластичних кеса. Крајњи продукти разградње тих кеса су молекули пријемчиви за микроорганизме у природи, односно као последица разградње добија се вода, угљен-диоксид и хумус. На нашем тржишту могу да се пронађу и фото-биоразградиве кесе за отпад, које без емитовања метана, под утицајем сунчеве светлости, без обзира на то где су бачене или остављене, нестају за неколико година. Ова 100 одсто разградива „полидал” кеса не мора бити закопана у земљу да би се разградила, као што је случај са осталим кесама.

---------------------------------------------------------

Прљави тепих пластике

Један грађанин Србије просечно узме у продавницама 1.000 кеса годишње.

ЕУ забрањује употребу пластичних кеса од 2010. Кина је забранила употребу пластичних кеса од 2008. Једна платнена кеса замењује 1.000 пластичних кеса. Чак 80 одсто „прљавог тепиха” који плута Тихим океаном и за који се процењује да је тежак више од 3,5 милиона тона, чини пластични отпад.

Директор за комуникације Екотопије (www.ecotopia.rs)