О Титу, Свевладу и Славку

Потоци – Средином деветнаестог века, у недра планине Клековаче дошли су први номади. Били су то Шкрбићи који су на подручје данашњих Потока, у Републици Српској,  стигли из Прекаје, насеобине петнаестак километара удаљене од Дрвара. У Потоцима су његови нови становници крчили шуму, напасали стада и борили се да преживе. У томе су и успели.

Од тих Шкрбића па до данашњих дана Потоцима и Увалом ходили су и, почетком двадесетог века, експлоатисали шуму и Немци и Аустријанци, али и понеки Словенац.

У Потоцима је 1944. боравио и Јосип Броз Тито повлачећи се из Дрвара после немачког десанта на овај град. Био је у Потоцима и аеродром на који су слетали авиони енглеске војне мисије при Врховном штабу Титове војске. За време последњег рата Хрватска војска попалила је насеобину и у њој убила све што је затекла на кућном прагу. Убили су и Блажу Ђаковића, многи кажу, последњег радника ускотрачних пруга у бившој нам земљи.

Потоци и Увала, односно Источни Дрвар, најмања и најмлађа општина Републике Српске, само је мали део предратне дрварске општине која је дејтонским крчмљењем припала Српској. У њеном центру ниче данас варош која би требало да значи и наду да ће живота овде, ипак, бити.

Први радници, са индустријалцем Отом Штајнбајзом, у Потоке су дошли 1901, док је први воз кроз Потоке прошао десетак година касније. Двадесетих година прошлог века у Потоцима је било око шест стотина душа. Педесетак година после, у Потоцима их је било око четири стотине, а данас, изузму ли се они који долазе са стране, ни педесетак.

– Потоци и овај део предратне дрварске општине увек су били „златна кока”. Ко год је долазио у Потоке гледао је да узме, односно отме све што су нам Бог и природа дали. Шума се секла немилице, а да нико од њих није ни помислио шта ће бити сутра. А то сутра, ево, стигло је нас. Остали смо без пруге, бриге и помоћи свих. Ја сам једини који је, после последњег рата, у Потоцима саградио кућу. Све са жељом да се неко од мојих наследника врати на дедовину – прича Тодор Марчета.

– Тридесетак станова и кућа је замандаљено. Њихови станари или су помрли или се одселили далеко од потклековачке питомине. Живота у Потоцима данас има, али само на кашичицу. Тешко је рећи да ли ће га сутра уопште и бити. И моја деца и унуци су далеко. Чујемо се само телефоном – тужно ће Роса Марчета.

Међу људима који су посебно обележили прошлост Потока је Рус Свевлад Трегубов. Да би спасао главу, он је средином 1918. године побегао из Русије у Београд. Ту завршава шумарски факултет, а потом долази у Потоке у којима годинама пред Други светски рат припрема докторску дисертацију. А одбранио ју је на париској Сорбони.

– Овај стручњак познат у свету, који је у Словенији био министар шумарства, пензију је дочекао у Агенцији Уједињених нација за исхрану и пољопривреду ФАО. Увек је Трегубов причао како је све што зна о шумарству научио у шумама Потока – прича Војин Буцало, велики стручњак и заљубљеник у Потоке и Клековачу.

Из Потока је Славко Лукач, један од ретких Срба чије је име уписано у Гинисову књигу рекорда. Он је пре девет година, на такмичењу у главном граду Норвешке, заједно са колегом из Данске, постао светски рекордер у брзом постављању стола за ручавање за десет особа.

Из Потока је и прича о спору око шуме Вршак који траје већ више од седамдесет година, али и о мравињаку, једином месту у селу са кога се, мобилним телефоном, пошто фиксне телефоније нема, могла успоставити веза са светом. Тај мравињак је првих пет-шест поратних година био једино место у Потоцима на које су долазили мештани како би чули издалека глас својих најмилијих.

Славиша Сабљић

-------------------------------------------------------

Дрвосече на цени

Моторне „пиле” стигле су у Потоке, једно од највећих шумских радилишта овог дела Босне, средином шездесетих година прошлог века. Милан Дамјановић, некадашњи шеф тог радилишта, каже да су зараде тада биле веома високе.

– Тадашњи председник дрварске општине имао је плату 186.000 динара, директор „Грмеча” десет хиљада мање, док је дрвосеча који је у ревирима Клековаче радио моторком месечно зарађивао и по 300.000 динара – сећа се Дамјановић.