Да ли Србија заборавља антифашистичку традицију

Србија никада није инсистирала на својој антифашистичкој прошлости као што то чине друге европске државе па и оне које немају много историјских аргумената на својој страни, сматрају историчари и представници невладиних организација.

Чињеницу да неке друге државе које су чак и биле део сила осовине у току Другог светског рата данас више говоре о антифашизму од нас, историчар Предраг Марковић објашњава тиме што земље попут Италије, Немачке или Хрватске имају проблем са антифашистичком легитимацијом. Хрватска, како каже, мора да истиче антифашизам да би подвукла своју разлику у односу на НДХ-а пошто се она рутински изједначава са том творевином и то не само у Србији.

„Наша држава сматра да је довољно што има антифашистичку прошлост и да ту нема шта да се више истиче. Чињеница је да су Срби дали највећи број антифашистичких бораца у току Другог светског рата у односу на број становника. То је податак који се недовољно истиче, а при томе су партизани у огромној већини били Срби”, објашњава Марковић.

И председница Београдског фонда за политичку изузетност Соња Лихт слабо инсистирање Србије на антифашистичкој традицији сматра погрешним. „Имали смо врло јак антифашистички покрет и били смо међу земљама чија се застава вијорила на Нирнбершком процесу. Зато немамо разлога да се нечега стидимо”, каже она и наглашава да је „нова Европа” управо изграђена на резултатима антифашистичке борбе и пораза фашизма у Европи.

Миљенко Дерета, директор Грађанских иницијатива, сматра да није добро што су у Србији антифашизам и комунизам изједначавани. „Код нас је плурализам настао на апсолутном антикомунизму, а пошто је комунизам идентификован са антифашизмом онда је главно било доказати да у рату нису победили комунисти него неки други па су онда они проглашени националним херојима, а не колаборационистима попут Милана Недића, Димитрија Љотића или Драже Михаиловића“, каже Дерета. Он не мисли да у Србији не јача фашизам у смислу организованих фашистичких група већ да слаби обрачун државе са таквим групама.

Предраг Марковић, међутим, сматра да је проблем у томе што су представници једног дела невладиног сектора нетрпељиви према другачијим погледима на комунизам и фашизам. „По њима је непримерена свака идеја да постоји још неки антифашизам осим комунистичког и такве ставове оштро нападају. Зато би требало наћи неку форму обележавања антифашизма која не би била само првоборачка и комунистичка”, каже он.

Соња Лихт се слаже да се не могу идентификовати комунизам и антифашизам, али наглашава да антифашизам јесте носилац комунистичке матрице. „Антифашизам је наравно и много шири и не може да се идентификује са комунизмом јер има много антифашиста који нису били комунисти, али је чињеница да су комунисти водили најозбиљнији антифашистички покрет у овој земљи”, објашњава она.

Соња Лихт сматра и да у Србији у последње време има озбиљнијих помака у наглашавању значаја антифашизма. Први пут је, како каже, ове године наглашено да је 9. мај и Дан победе и Дан Европе чиме је Европа показала колико ту традицију уграђује у своје вредности.