Шљива јача од науке

Срби воле шљиву толико да и у најгорем проклетству она за њих има значајну, заштитничку улогу. Народ вели: „Како се ради, доћи ће дан кад ћемо сви стати под једну”, а мисли – ни горе прилике нити бољег места.

Елем, ако доброг сеоског домаћина ко упита како је родило, одговор би требало да гласи: „Пшеница слабо, кукуруз добро, а шљива тако и тако.” Прво да има шта да се једе, друго да стока може да се прехрани, треће да шљивовице буде за славе и прославе. И још мало више.

Будући да Срби, нажалост, више воле ракију него „хлеб да једу”, смислили су толико бајалица, врачки и обреда за добар род шљиве да их нико све набројати не може, акамоли објаснити. Срећом, има неколико „опште познатих”. Рецимо, да богато успеју, на шљиве се ставља божићна слама. О Биљном петку доноси домаћин на њих магичне биљке, а на Светог Трифуна Резача не ваља да жене раде иглом, „да их не би црви јели”. Такође, у Жупчу код Брезе уочи Божића момци и дечаци иду од баште до баште, те завијају као вукови око ових стабала – да род буде бољи. Дакако, све су ове работе добре и корисне, али кад на Божић падне киша, родиће омиљена српска биљка. Сто одсто.

Многе су шљиве посађене и по гробовима, па искићене разнобојним кончићима. Јер, сеновито је то дрво. Погодно да се у гранату крошњу смести душа, али и демон. Тако у Горњој Ресави „онај који је истих година као и преминули” у погребној поворци носи окићену шљиву која се онда посади покојнику више главе. А „за оне који су издахнули без свеће” у тачно одређене дане, три пута годишње, распали се добра ватра од овог дрвета. Опет, како Срби верују – где шљива добро напредује, ту је место за грађење куће. Не треба ни поп, ни благослов, ни враџбина. Поузда се наш народ у ову биљку као да је богом дана и зато је чува као да му је из ока испала. Није онда ни чудо што се верује да и ћелавост лечи. На овај начин: длаке што отпадну вежу се за младу шљиву. Како она расте, ницаће и коса.

Савремена медицина мора се, дакле, поклонити пред моћним дрветом. Наиме, ако дете нападне дуготрајна болест, две жене нађу у шљивику лепо, младо стабло. Кроз процеп прва дода другој дете. Онда га она кроз исти процеп врати, а прва почне с дететом бежати кући „главом без обзира” и – остаде болест на шљиви. Тек тако.

Да не буде све баш као у бајци кад је о овој биљци реч, надену јој народ једну ману. Али и она је некако млакушна: ко у сну буде брао шљиве – плакаће.