Бари – од хладовине до сенке

Поред пет звезда Црвена звезда је у сваком поколењу имала велике играче. Има их и сада, иако их тренутни резултати, а још више опште стање у клубу, покривају.

Сврха овог текста није да их открива, нити да подсећа на оне без којих Звезда не би била Звезда, него да укаже на суштинску разлика између скорашњих и некадашњих генерација. Звездина историја може да се дели на оно до Барија и после њега.

Звезда као репрезентација Београда

Од првог дана Црвена звезда је имала одличне играче и одличан тим. Као први клуб основан у ослобођеном Београду, док је Други светски рат још трајао, привукла је у своје редове најбоље тадашње фудбалере. У том тренутку (4. март 1945) била је права репрезентација града, јер су јој приступиле узданице оба београдска клуба који су били прваци државе: Београдског спорт клуба (шампион 1931, 1933, 1935, 1936. и 1939) и Спорт клуба 1913, до рата Југославија (1924. и 1925), затим најстаријег српског клуба – Београдског аматерског спорт клуба (основан 1903. под именом Соко) и водећих играча из других клубова. Тим клубовима је одзвонило, јер су, по мишљењу нове власти, играјући за време окупације служили непријатељу, али није и фудбалерима који су тада били њихови чланови.

И од тада, па све до генерације која се у Барију 1991. уписала међу оне чије ће се име у Европи преписивати док је века и света, своје редове је попуњавала само оним фудбалерима за које се проценило „да су кадри стићи и утећи, на страшноме месту постојати”. Прозаичније речено – да могу да се боре и с најјачима на свету.

Ко год би обукао Звездин дрес на неки готово чудан начин се преображавао. Онај који је дошао као даровит би преко ноћи израстао у играчину, онај ко је био добар у неком другом југословенском клубу у Звезди би постајао ас. Наравно, било је и оних који нису оправдали очекивања, али се Звездиним стручњацима ретко дешавало да оману у процени.

У сваком случају, није било исто играти у Звезди или у неком другом нашем клуб. Поред тога, исти играч у Звезди и у том „неком другом клубу” као да није био исти – међу „црвено-белима” би био много бољи.

Ево драстичног примера. Неки дугајлија из Поморавља је скупио храброст, везао је у бошчу и дошао на пробу у Звезду. Машта му се није остварила одмах, али је био упоран и онда је и у Купу шампиона убележено његово име: Јовица Николић. Да није сломио ногу веома је могуће да би био познат и по другим достигнућима, а не само по овој бајколикој животној причици.

Било је и оних које су други отписали, а Звезда од њих направила ремек-дела. Мирослав Блажевић се прсио да ће да поцепа своју тренерску диплому ако један фудбалер загребачког Динама постане играч. Тај младић је дошао у Београд, Звездином „селектору” Драгану Џајићу је било довољно да га види, што се каже, само једном и – Роберт Просинечки је на велика врата ушао у фудбал.

Напад је победио, а одбрана је изгубила

Илија Најдоски је као проверени прволигашки играч доведен из Скопља. Разлику између „играти за Вардар и играти за Звезду” овако је описао:

– Кад Вардар оде на страну, па изгуби са два гола разлике то није ништа необично. Ако извуче бод – пуна капа. Сем велике четворке и, у зависности од сезоне, још два или три клуба, остали су долазили у Скопље као што смо и ми ишли на гостовања – помирени с поразом. Кад бисмо победили Звезду, Партизан, Динамо или Хајдук сви лоши резултати су заборављани. По мом доласку у Звезду играли смо у Сарајеву и победили с 5:1. Да је тако нешто постигао Вардар то би се месецима препричавало. На првом тренингу после те утакмице био сам пун себе. Међутим, приђе ми један човек из клуба и каже како сам могао боље да интервенишем кад смо примили гол. Одговорио сам му да смо победили с 5:1 и да тај један гол ништа не значи. „Победио је напад с 5:0, а ти си одбрана, ти си изгубио с 1:0”. У следећем колу смо код куће победили с 4:0. Мислио сам да сад нико ништа не може да ми приговори. Али, опет се појави тај човек и почео да ми прича како ми је „мој играч” побегао и могао је да нам да гол. „Али није нам дао гол”, бранио сам се. „Није и зато игра ту где игра. Да уме да да гол из такве ситуације играо би за Реал. А ти си у Звезди да би играо против Реала”.

Из овог одговора, наведеног по сећању, види се какав је критеријум важио у Звезди и како је усађиван играчима. И тако је било из генерације у генерацију, док она, којој је припадао и Најдоски, није освојила Куп европских шампиона.

Тај пехар из Барија је годинама правио хладовину наследницама европских првака. Када је распродат тим који је остварио највише што се може у фудбалу, а због забране нашим екипама да учествују у међународним такмичењима (1992-1994) било је бесмислено и прескупо држати га на окупу због мечева у „скраћеној Југославији”, спуштен је дурбин.

Пола века стварана и одржавана свест да Звезда и против црног ђавола мора и може да игра на победу више никада није враћена. У почетку је Бари служио као оправдање. Звезда је првак Европе, а да ли је то остварено прошле године или пре пет година није играло никакву улогу.

Како је време пролазило Бари је био све даље, а душа препуњена срећом 29. маја 1991. на „Светом Николи” све празнија. Опште осиромашење на свим пољима је нагризло и Звезду, па су њени играчи били у сенци јунака из Барија, унапред помирени с тим да је тако нешто непоновљиво. И за Звезду су, уз ретка издања достојна њених старих епова са похода кроз Европу, непрелазне препреке постали многи плитки потоци, од Ксамакса 1995. до АПОЕЛ-а 2008.

Иван Цветковић